Ваведење Пресвете Богородице је један од најстаријих и најпоштованијих православних празника, који је успостављен у Константинопољу негде око 8. века, у време Патријарха Тарасија Цариградског. Али се тек шест векова касније почео обележавати и у западној Европи, за време владавине папе Гргура XI.
У савременој бугарској црквеној историји, Ваведење Пресвете Богородице установљено је одлуком Светог синода 1929. године као Дан хришћанске породице и омладине.
Празник је почињао Светом литургијом на којој су се родитељи и деца причешћивали. У социјалистичко доба је ова породична традиција пала у заборав, а данас је често лишена духовног садржаја.
О изазовима у савременом свету и путу ка срећној хришћанској породици разговарали смо с оцем Сергејем Павловим, предстојатељем храма Успења Пресвете Богородице у софијском насељу Малашевци. Према речима оца Сергија, у данашње време породица више није нека вредност до које је већини младих људи стало, који више траже да се поштују њихова права и слободе него да на породицу гледају као на одговорност која намеће одређене обавезе. Зато је и тешко створити породицу која би опстала у таквим условима.
„Многи замишљају да је породица као оно што видимо у романтичним холивудским филмовима,“ каже отац Сергеј и наставља: „Они нису уопште спремни за оно што ће уследити. Нико нас није учио како да живимо заједно, као породица, то обично учимо у својим породицама. Стога, када створе породицу и виде да није оно што су очекивали, покушавају да побегну од потешкоћа са којима се суочавају. Хришћанска породица је нешто другачије и њене вредности се разликују од световних. Ако тежња човека у секуларном друштву је да избегне све болне и тешке моменте и иде широким путем, у хришћанској породици је тежња супротна секуларним вредностима, тј. човек иде уским путем.“
У хришћанској породици водеће врлине су смирење, стрпљење и послушност. Породица заснована на овим темељима била би веома здрава, истиче отац Сергеј и додаје да се разлика између хришћанског и световног огледа и у заједничким циљевима. У обичној породици се више пажње и времена посвећује финансијској стабилности и подршци у решавању свакодневних проблема, рађају се деца. У хришћанској породици, међутим, ови земаљски циљеви су у другом плану и спасење је најважнија ствар којој супружници теже. Ово није борба за власт, већ да Бог буде на првом месту, истиче отац Сергеј и додаје: „Да Га следе у царству Небеском помажући једни другима.“ Тако њих двоје расту као личности, користећи оно што им је Бог дао, како би служили кроз Њега другима. У томе је смисао хришћанске породице – онај ко је јачи да помаже и носи немоћ слабијег, каже свештеник:
„Супружник који је духовнији да помогне другом својом молитвом и личним примером, а када је потребно и саветом и тако, заједно, јачајући једни друге да постану једна мала црква. Породица треба да буде оаза духовног живота у световној пустињи, коју тренутно видимо. Жене се лакше и чешће окрећу Богу. Док је мушкарцима потребно више логике, више доказа. У таквим случајевима, као што је Свети апостол Петар рекао, нека жена својим примером покаже мужу шта заиста значи вера како би се он без убеђивања окренуо спасењу и Богу.“
У том смислу, отац Сергије подсећа на речи Светог Серафима Саровског – „Стекни мирољубив дух и тада ће се хиљаде око тебе спасти, укључујући и оне који су ти најближи у породици.“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: vazdvijenie.bg, храм Успења Пресвете Богородице, symvol.org, БГНЕСС благословом Његовог Високопреосвештенства сливенског митрополита Арсенија, у манастиру „Свети Георгије Победоносац“ у Поморију свечано је дочекана копија чудотворне атонске иконе Пресвете Богородице „Скоропослушница“. Према објави Бугарске..
Перперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..