Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну у низу националних катастрофа за Бугарску“. Уговор је одузео бројне територије које су Бугари сматрали својим – Струмицу, Босилеград, Цариброд, половину области Кула, као и излаз на Егејско море преко Западне Тракије. Овим споразумом потврђена је подела Македоније између Србије и Грчке, док је Јужна Добруџа, житница Бугарске, такође изгубљена. Академик Георги Марков, у изјави за Радио Бугарску, овај уговор описао је као „уговор-диктат“, истичући да је њиме око 600.000 Бугара остало изван граница своје домовине.

Уз подсећање на овај пресудан историјски документ, као и поводом Дана Западних покрајина, који се обележава 8. новембра, Институт за историјска истраживања при Бугарској академији наука недавно је у Софији организовао научну конференцију под називом „Западне бугарске покрајине – историја и перспективе“. Форум је посвећен и обележавању 100-годишњице оснивања Организације избеглица из Западних покрајина, која је настала као одговор на Нејски уговор из 1919. године. Догађај је привукао пажњу бројних званичника, укључујући и привременог министра спољних послова Бугарске Ивана Кондова. Представљено је 25 стручних радова, који су обрађивали ову тему из различитих перспектива – историјске, дипломатске, демографске, географске и статистичке, са посебним фокусом на савремено-политичке аспекте. 

У свом уводном обраћању, извршна директорка Агенције за Бугаре у иностранству Рајна Манџукова истакла је питање које дубоко брине бројне учеснике: прогресивну депопулацију Западних покрајина.

• О Бугарима у Србији

Председник Културно-информативног центра у Босилеграду, Иван Николов, направио је осврт на положај бугарске заједнице у Западним покрајинама, познатим и као Источна Србија у званичним круговима у Београду. У свом излагању, Николов је упозорио на историјске и савремене проблеме с којима се суочава бугарска мањина у овом региону.

„Основни изазов сваке освајачке политике јесте како поступити са затеченим становништвом на окупираној територији. Док је у Македонији проблем решаван најпре србизацијом, а потом македонизацијом бугарског становништва ради стварања нове македонске нације супротстављене Бугарској, у Западним покрајинама примењене су методе постепене србизације и исељавања бугарског становништва“, рекао је Николов. Он је указао да је до почетка Другог светског рата, под притиском такве политике, трећина бугарског становништва напустила овај регион, емигриравши у Бугарску, Европу и Сједињене Америчке Државе.

Према подацима које је изнео, број Бугара у бившој Југославији благо је опадао са 62.000 на 58.000 у периоду од 1948. до 1971. године, након чега је уследио значајан пад: 1981. године било их је 36.000, 1991. године 25.214, док је према попису из 2011. тај број пао на 18.543, а до 2021. спустио се на свега 12.918. „Према прогнозама Републичког завода за статистику Србије, у наредне две деценије број ће се још смањивати. Очекује се да Босилеград достигне свега 1.100 становника, док ће Цариброд бројати око 2.200 људи. Ово је реалност која нас чека у данашњој Србији“, упозорио је Николов. Он је указао на растућу појаву говора мржње, за који сматра да угрожава не само нормалан живот бугарске мањине у Србији већ и односе између Србије и Бугарске. „Истовремено, у српским медијима све чешће се спекулише о наводно великој српској или српско-шопској мањини у Бугарској, уз тражење историјских и научних доказа за те тврдње. На жалост, овој теми у Бугарској се посвећује недовољно пажње у последњим деценијама“, истакао је он. Са жаљењем је констатовао да су односи између две суседне државе оптерећени неповерењем, те је позвао на већу пажњу и ангажовање у решавању питања права и заштите бугарске мањине у Србији.

Србија и Бугарска одувек су припадале различитим геополитичким просторима, што значајно отежава дијалог о решавању животних проблема бугарске мањине у Србији. Овакав историјски контекст додатно компликује напоре за очување и развој бугарске заједнице у оквиру српске државе. Перспективе у оваквим условима, како оцењује лидер бугарске мањине из Босилеграда, нису нимало оптимистичне. Историјски процеси депопулације и асимилације бугарског становништва у Западним покрајинама настављају се и, према његовим речима, постају неповратни. Ове негативне трендове додатно убрзава миграција из мањих места у веће градове. Бугари из Западних покрајина, у потрази за бољим животом, све чешће траже бугарско држављанство, а млади се оријентишу на школовање у Бугарској, након чега се ретко враћају у свој завичај због недостатка могућности за запослење. Економска ситуација у овим крајевима описује се као катастрофална. Нема функционалне економије, бугарски бизнис је практично онемогућен, а српски привредници не исказују интерес за улагање. Иако су међународне компаније за експлоатацију руда дошле у овај регион, њихово присуство донело је негативне последице: неконтролисано ископавање рудног богатства, тешко загађење животне средине и погоршање здравља локалног становништва. Данас су Западне покрајине суочене са драматичним демографским проблемима. Становништво је све старије, наталитет је низак, а висока смртност онемогућава природну репродукцију популације. У условима економске и демографске стагнације, будућност овог региона остаје неизвесна, овако је лидер бугарске мањине у Босилеграду описао параметре кризе.

Бугарска новинарка Милена Милотинова изјавила је да је тренутак у процесу преговора Србије са Европском унијом прави за постављање питања положаја бугарске националне мањине у Западним покрајинама.

„Наша држава треба да буде много активнија по овом питању“, нагласила је Милотинова. Према њеним речима, трансгранични програми се реализују, али њихови ефекти у местима као што су Босилеград и Цариброд готово да нису видљиви. „Уочавам да ови програми повезују општине са обе стране границе, припремају се заједнички пројекти, али европска средства никако не стижу до нашег мањинског становништва у Босилеграду и Цариброду. Чини ми се да је неопходна боља координација између наших министарстава када је реч о дефинисању критеријума за ове програме“, истакла је она. Милотинова је скренула пажњу на недостатак сарадње између бугарског Министарства спољних послова, које се бави питањима националних мањина, и Министарства регионалног развоја, које креира критеријуме за трансграничне пројекте. „Можда би требало да поставимо строжије критеријуме за невладине организације са обе стране границе како би се остварили квалитетнији пројекти. На пример, пројекти који би обухватили заштиту културних споменика који пропадају, као што је црква у селу Извор“, закључила је Милотинова.

Бивши генерални конзул Бугарске у Нишу, доц. Едвин Сугарев, представио је извештај у 14 тачака, у којем детаљно анализира савремено стање и предлаже неопходне кораке за решавање проблема бугарске мањине у Србији.

„Ако Србија постане чланица ЕУ, једна од потенцијалних претњи на Балкану ће нестати. Али, када имате дискриминисану мањину, и када је Бугарска била председавајућа Саветом Европе, посебно уз чињеницу да је током тог периода тема интеграције Западног Балкана у ЕУ била у фокусу, имали смо прилику да јасно кажемо: 'Ми подржавамо Србију, али само ако се бугарској мањини у оквиру Србије гарантује достојан живот'. То, нажалост, није урађено, и то сматрамо једним од наших великих пропуста“, рекао је он. Сугарев је нагласио и да Бугарска има јаку преговарачку позицију, јер од њеног гласа зависи напредак Србије ка ЕУ. „Ипак, постоји велико питање – да ли Србија заиста жели да постане чланица ЕУ или само формално показује спремност за то?“ закључио је он.

Едвин Сугарев, бугарски јавни и политички аналитичар, изнео је став да би политика Бугарске према сународницима у Западним покрајинама требало да се угледа на мађарски модел заштите интереса мањина у Војводини. Он је предложио да Софија оснује државни фонд за подршку локалном бизнису у областима где живи бугарска мањина, или барем фонд за одобравање бескаматних кредита. „Један од кључних узрока тешке економске ситуације у општинама са већинским бугарским становништвом јесте њихова географска изолованост, што је последица лоше инфраструктуре у планинским крајевима. Ово представља озбиљну препреку за развој локалне привреде и отежава предузетничке иницијативе“, изјавио је Сугарев. Он је подсетио да су ове општине некада биле део Бугарске, где су се налазили њихови природни тржишни партнери. Међутим, сада су те везе изгубљене, а приступ српском тржишту је сложен и финансијски захтеван због високих транспортних трошкова. „Ова изолација је додатно уназадила развој туризма, иако ови региони обилују природним лепотама и историјским знаменитостима које би могле да привуку бугарске туристе“, нагласио је он. Сугарев је истакао случај становника Дерекула који су више пута тражили отварање граничног прелаза Банкја–Петачници, договореног на председничком нивоу још 2007. године. Овај потез, према његовим речима, могао би да оживи сва бугарска села уз реку Ерму. Ипак, ни после бројних апела и иницијатива, укључујући и његове личне, није било конкретних корака у том правцу. Сличан проблем је идентификован у Босилеграду, где су дрвопрерађивачке фирме, као готово једина локална привредна грана, у неповољном положају. „Оне би значајно профитирале када би теретни саобраћај био омогућен преко прелаза Олтоманци, јер би то скратило пут до Бугарске и омогућило конкурентније цене“, рекао је Сугарев.

Иван Николов, истакнути друштвени делатник и познавалац прилика у Западним покрајинама, изразио је дубоку забринутост због слабљења свести у Бугарској о проблемима с којима се суочавају Бугари у овом региону. Упркос активним напорима бугарских институција на плану културне и просветне политике, Николов је указао на све мању осетљивост бугарске јавности на ове проблеме. „Западне покрајине не привлаче пажњу политичких странака у Бугарској, јер та тема не доноси гласове на изборима. Смањење броја бугарског становништва у Западним покрајинама директно утиче на њихов значај и интересовање бугарског друштва за овај регион“, рекао је Николов. Са видним емоцијама, Николов је завршио своје излагање изразивши жаљење што мора да изговори ове речи. 

Фотографије: Снимки: Иво Иванов, aba.government.bg, glaspress.rs, БГНЕС, rtcaribrod.rs