На Божићно јутро, свуда на Замљи проширила се најрадоснија вест да се родио Син Божји, па је овај дан посебан и треба га обележити са нарочитом пажњом и уз бројне празничне обреде. Након тихе и свете ноћи, када се Бугари за Бадње вече окупљају око трпезе, долази дуго очекивани Велики Божић. Овај празник се код нас обележава 25. децембра, када се завршавају дуги постови, а домови отварају своја врата како би угостили породицу, пријатеље и комшије. На Божић имендан славе сви који носе име Христина, Христо, Божидар, јер Божић је једно од регионалних имена за овај празник, карактеристично за западну Бугарску.

Рано ујутро 25. децембра одлазило се у цркву, а људи су облачили свечане празничне одоре. Међутим, традиција је налагала да пре сванућа, сваку кућу треба да посете коледари. Ови млади људи, који би свој обилазак почињали у поноћ на Бадње вече, имали су задатак да све домове обиђу до изласка сунца, јер се веровало да њихова магијска снага ишчезава с првим светлом дана.

Коледовање, које има паганске корене, било је резервисано за неожењене мушкарце, при чему је једини изузетак био вођа групе, који је могао бити старији. Према етнографским подацима, у неким селима није било необично да породице буду будне целу ноћ, чекајући коледаре. Уколико је њихова кућа била последња у селу, то је значило да су целу ноћ проводили чекајући њихов благослов“, истиче Марија Бојанова, етнограф из Института за етнологију и фолклористику при БАН:

„Према традицији, Бадње вече је празник који се проводи код куће, са породицом. Сутрадан ујутро се ишло на празничну литургију у цркви, а затим би се сви ухватили у заједничко сеоско коло, у које су се укључивали и сами коледари. Након тога, ишло би се у посету онима који славе имендан, јер је Божић празник који се не слави само у уском породичном кругу, већ домови своја врата отварају за госте. А свечана божићна трпеза је мрсна, што означава крај периода поста“, објашњава Марија Бојанова.

У традиционалним коледарским групама учествовали су искључиво мушкарци, јер су они обилазили домове током ноћи, када зли духови излазе. Мушки род је, према веровањима, тај који може да поднесе ову опасност и остане неповређен до краја ноћи. Један од најважнијих аспеката празника је чекање коледара, јер су они први који најављују вест о рођењу Младенца, доносећи са том вешћу добре жеље за следећу годину.

„Иако су многе коледарске песме снимљене, велики број њих се данас више не изводи. Савремени коледари, тамо где их још има, више су нека врста оживљавања традиције. Међутим, лепота ових празника и традиције је у томе што нас као Бугаре и данас спајају и повезују“, додаје Бојанова.

Марија Бојанова води и традиционне радионице за израду сурвачаки и обредних хлебова, које се пред Божић организују у Националном етнографском музеју у Софији. Најчешћи посетиоци ових радионица су деца која желе да сазнају више о бугарским обичајима и традицијама:

„Традиција дочека Божић Бате заживела је након Ослобођења. Као и божићна јелка, и ова традиција има немачке корене. У нашу земљу је дошла посредством руског и чешког утицаја. Што се тиче фигуре Божић Бате у западној Европи, претпоставља се да је повезан са Светим Николом, који је у католичком свету послушну децу даривао слаткишима, а непослушну угаљем. Крампус је пак друго лице Светог Николе и он је тај који је кажњавао непослушну децу. Назив ‘Santa Claus‘ у англофонском свету највероватније потиче од имена Никола (Saint Nicholas)", објашњава Бојанова.

Фотографије: Национални етнографски музеј/Facebook, nembg.com, stornik.bg