"Вијугаве улице, неправилна и немогућа камена калдрма, живописне куће са балконима и истуреним крововима, који се скоро дотичу изнад тесних сокака... Ту и тамо понека европска зграда контрастира с локалним кућама и дућанима." Такви су први утисци о Софији 1887. године грофа Робера де Бурбулона, секретара бугарског кнеза Фердинанда.

Главна железничка станица, 1903.

Две године касније француски аристократа ће забележити: "Оно што је заправо изненађујуће и задивљујуће је напредак земље. Софија се претвара у леп град... Широке улице, лепе куће, продавнице, кафићи... Железничка станица је дивна... У процесу изградње су Народна банка, градоначелништво, археолошки музеј. Град је непрепознатљив! Софија је у јеку стравичне по својим димензијама грађевинске грознице... Куће граде и најсићушнији чиновник, и последњи слуга..."

Занимљиве успомене Бугара, утиске странаца и фрагменте путописа о прошлости бугарског главног града нуди књига "Софија ХV – ХХ век", коју је објавила Софијска библиотека поводом 130. годишњице од избора града за престоницу 1879. године.
"Књига представља текстове, који приказују атмосферу старе Софије – прича Ана Анастасова, начелник одсека за завичај Софијске библиотеке. – Она је у два дела, при чему се други може назвати стручним, пошто је то у ствари библиографија путописа страних путешественика о Бугарској, у том броју и о Софији. Навели смо и дела где се могу прочитати подаци о граду. Најстарији путопис је из 1433. године једног француског путешественика.

А текстови, преко којих покушавамо да учинимо књигу занимљивијом и

Феликс Каниц. Софија код Витоше у 1877. г.

приступачнијом широком кругу читалаца, односе се на време од проглашења Софије за главни град до краја Другог светског рата. Одабрали смо занимљиве домаће и стране написе. Неки од њих, попут текстова аустроугарског археолога, географа и етнографа Феликса Каница и чешког историчара и бугарског политичара Константина Иречека су познати свима, док су други помало заборављени. Има и неколико путописа који су први пут преведени на бугарски језик. Међутим, сви су ти текстови из књига, периодике или других извора, део богате архиве Софијске библиотеке."

Трг "Славејков", 20-их година 20. века

Г. 1931. амерички путешественик и новинар Рубен Хенри Маркхам, специјалан изасланик на Балкану, пише о Софији: "...последње пола столећа ју је темељно преобразило и претворило је у један од највећих и привлачнијих градова на Балкану. Она расте изванредно брзо, тако да њено становништво са 102.812 житеља у 1910. години ... данас броји 230.000 људи... Живот у Софији је веома тачан одраз духа и психе људи. Он није екстравагантан и ни у једној продавници нећете наћи обиље луксузне робе. Градски начин живота не може се окарактерисати као бујно весеље и после поноћи улице су тихе... Најбучнији часови су у рано предвече, када су дућани и канцеларије већ затворени, а сви млади људи, елегенатно одевени, шетају најлепшом Софијском улицом "Цара Ослободиоца".

Први коњски омнибус

"За читаоце сигурно ће бити веома занимљиво да се упознају са утисцима страних дописника, који су радили у Софији – наставља Ана Анастасова. – Њихови чланци о нашем граду у раскораку су са свим што чујемо данас. А наиме, да је Софија један изванредно чист град, са широким, просторним булеварима, да су њени становници веома дисциплиновани, благи и мирни. Странци завиде Софијцима на њиховом задовољном изгледу, срећи и скромности. То се односи на 30. и 40. године, када је градоначелник био инж. Иван Иванов и када се Софија брзо разрастала. Тада су подигнуте многе значајне и дан данас јавне зграде и приватне куће. Уређење града заиста је импресионирало странце."

Јозеф Обербауер, пијаца житарица, 90-их година 19. века

Илустрације и старе слике у књизи сведоче о развоју града у XIX и ХХ веку. А премијера издања у Софијској библиотеци била је пропраћена изложбом старих фотографија, репродукција, текстова странаца о Софији. Књига је објављена уз финансијску подршку Софијске општине и биће поклоњена свим софијским школама и читалиштима.

Превод: Александра Ливен