150 година од рођења Екатерине Каравелове

21. октобра навршило се 150 година од рођења Екатерине Каравелове – једне од маркантних Бугарки с краја 19. и прве половине 20. века. Својом храброшћу, одважношћу и талентом за писање, она је за собом оставила упечатљив траг.
Рођена је у граду Русеу – у богатој градској четврти Вароша. Прерано је остала без родитеља и имала је само десет година када су је њени утицајни рођаци одвели у Русију. Тамо је смештена у дому генерала Всеволода Љермонтова и његове супруге – представнице петроградске аристократије. Након осмогодишњег школовања завршила је гимназију златном медаљом. У Бугарску се вратила 1878. године, неколико месеци након ослобођења земље од петстогодишњег турског ропства.

„Екатерина је као мало острво усред мора људи навиклих на традиционални и патријархални начин живота код нас“ – прича за Радио Бугарска др Цветана Кјосева, аутор књиге „Прве даме Царске Бугарске“.У том издању су представљене супруге председника владе за време Трећег бугарског царства /1879-1946./. Један од прилога је посвећен Екатерини Каравеловој.- „Она се школује у Русији, али оно што је у њеном случају битније јесте да је одрасла у аристократској породици, што јој свакако пружа много више од образовања. Захваљујући томе она је постала фина, пристојна млада дама, упозната с бонтоном, стекла је искуство како да се сналази и у најтежим ситуацијама.“

У Русеу она је радила као учитељица, при томе са великим успехом. Прошле су две године од њеног повратка у земљу кад се она удала за Петка Каравелова кога је већ знала из Москве. 17 година старији од ње он је један од најчувенијих политичара нове Бугарске. У четири наврата био је председник владе у немирним годинама након ослобођења Бугарске. Био је познат по свом великом знању и поштености, али и по својој занетости. Временом се Екатерина претвара не само у његовог драгоценог помоћника него и у „државника у сенци“, каже др Кјосева:

„О њему се прича како је пио кафу из шоље у коју је нешто пре тога бацио опушак, да је стално губио своје папире, документе потребне за његов рад. Пошто је приметила ту његову ману а знала је да је он одговоран за судбину земље, Екатерина се претворила у његову сенку која га свугде пратила. Она је водила рачуна о државним пословима и кад је он био на сусретима са градоначелницима или представницима друштва, нотирала је њихове захтеве и потребе. А кад би се вратили у Софију, она је писала наређења и налоге. Екатерина је била одважна и одлучна у тешким ситуацијама. Кажу да се за време Српско-бугарског рата 1885. када је краљ Милан био све ближе и ближе Софији, па је и читава влада била у паници, Екатерина шетала фијакером софијским улицама у намери да докаже да нема панике и да је све под контролом. Рекла бих да је била налик на Бизмарка, жена која је у стању да се добро сналази, да не подлегне паници и да у тешким тренуцима брани своје ставове“, каже др Кјосева.

Током Балканског рата /1912-13./ Екатерина Каравелова је била главна милосрдна сестра у Војној школи. У Првом светском рату је опет пример на кога се остали могу угледати – тада је она бринула о рањеним и болесницима. И то није било све, из грађанског осећаја према Русији она је крајем рата отишла у Русију. Тамо је од утицајних политичких кругова тражила да помогну Бугарској која је међу губитницима у том светском конфликту. А 1919. године у име Бугарског савеза жена упутила је протест Великим силама, због тешких клаузула Нејског мировног уговора. Била је и председница бугарске секције при Међународној лиги жена за мир и слободу. Учествовала је на њеним скуповима у иностранству, обилазила земљу држећи беседе о миру. И још једна занимљивост из њене и онако богате биографије: реч је о спасавању око 50 хиљада бугарских Јевреја у годинама Другог светског рата. Као што је Цветана Кјосева навела у својој књизи, 23. маја 1943.године, у кућу 83-годишње Екатерине Каравелове дошли су рабин др Хананел и још две жене не плашећи се полицијског часа. Замолили су је да пренесе писмо цару Борису Трећем са захтевом за спречавање депортације Јевреја. Она је такође потписала то писмо а испод додала речи: „Сине, и ти си отац, немој никоме чинити зло“. А после тога сама је кренула мрачним софијским улицама да би предала писмо књегињи Евдокији, царевој сестри. То је само један од бројних примера достојног понашања познатих и непознатих Бугара који су успели зауставити депортацију Јевреја.

„После 9. септембра 1944. године кад су на власт дошле комунистичке владе она је приморана, као и многи други представници буржоазије, да потпише декларацију о лојалности, каже др Кјосева. - Чини јој част како је до задњег тренутка одбијала прихватити политику нове власти. Преминула је 1947. и без обзира на хладне односе са новом врхушком, Георги Димитров, који је тад био председник владе, наредио је да се Екатерини Каравеловој приреди државна сахрана у дворишту цркве „Свети Седмочисленици“, где је сахрањен и њен супруг.“

Приватни живот Екатерине Каравелове пролази у знаку трагичних догађаја. Родила је три ћерке, али их касније све губи. Животна прича њене треће ћерке Лоре и брак који је склопила са познатим бугарским песником Пејом Јаворовим постали су основ многих књижевних и филмских дела због погубне страсти која завршава самоубиством обоје супружника. Радећи на биографији Екатерине Каравелове др Кјосева је користила њене личне успомене, публикације о њеној делатности у некадашњој штампи, истраживања чувених бугарских научника. Нашла је и занимљиве документе у архиви Народне библиотеке.

Аутор: Венета Павлова
Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Подели

150 година од рођења Екатерине Каравелове

Више из ове категориjе

Научници расправљају о историји и перспективама Западних покрајина

Годишњица припајања Западних покрајина Србији

Тајна мисија цепелина L59 или како је Јамбол ушао у историју оборивши светски рекорд

Хришћанска породица јача везу између Бога и нас

Патријаршијски саборни храм Светог Александра Невског обележава век постојања