Скоро 22 године након почетка демократских промена код нас, Бугарска је отворила музеј посвећен социјализму и тачније – уметности из те контроверзне епохе нове бугарске историје. После дугих дискусија "за" или "против" и много касније од осталих земаља бившег социјалистичког табора, 19. септембра 2011., у Софији је отворио врата Музеј социјалистичке уметности. Амбиција куратора је да нас врате у епоху социјализма помоћу дела једних од најзначајнијих пролетаријатских стваралаца. Тако да, за разлику од осталих музеја социјализма, који су историјски и акцентују на тоталитарни режим, софијски упућује једино уметничке и естетске поруке.

У каквој се мери споменици и барељефи истакнутих комунистичких активиста, који нас дочекују поређани у редовима усред добро одржаваног парка музеја, могу сматрати уметничким делима, питање је личне процене. Као што се може предпоставити најснажније је присуство "друга" Лењина. У зависности од осетљивости и погледа на свет ствараоца идеализовани вођа социјалистичке револуције пролази кроз различита оваплоћења. Приказан је у младим или зрелим годинама, сео са уздигнутом песницом или занет сновима у одећи која лепрша на поветарцу...

Најупечатљивији је џиновски споменик укупне тежине 45 тона иначе сићушном диктатору. До почетка промена код нас споменик је био у центру Софије. Данас Владимир Иљич стоји у друштву приближно 77 своје "сабраће по судбини" – колики је укупан број експоната у парку музеја. Већина њих је годинама скупљала прашину по депоима и двориштима пре него што су их поново изнели на светло дана. Међу "васкрслим" бугарским комунистичким активистима су Георги Димитров, генерални секретар Коминтерна (чији је кип висок 5 метара), Димитар Благојев, оснивач социјалистичког покрета код нас, Тодор Живков, последњи комунистички лидер Бугарске, неки од чланова његове породице и др.

Занимљиве су и скулптурне композиције посвећене обичном социјалистичком раднику – жетелице које весело корачају према њиви, намргођени машинисти великих мишића и скупљених песница. Потресне сцене насиља и дубоку људску муку приказују радови посвећени жртвама фашизма. Део њих је изложено у музеју где има укупно 65 слика и 25 пластика. У каквој су се мери ствараоци пролетаријата придржавали канона соцреализма и да ли уметност дозвољава компромисе.

Одговор на ово питање даје историчар уметности Бисера Јосифова: "Социјалистичка уметност постоји откако постоје и социјалистичке идеје које деле и многи уметници. Али то не значи да су они били подвргнути цензури од стране режима, јер тамо где постоје компромиси не постоји права уметност. Не можемо говорити о конформизму када су у питању дела талентованих, иако привржених овој идеји стваралаца. Тим пре што се овде ради о чистим идеалистима. А данас средствима ликовне и монументалне уметности представљамо нови поглед на једну епоху."

Међу атракцијама које музеј нуди је и звезда рубински црвене боје‚ монтирана на два метра високи пилон која се у прошлости уздизала изнад Партијског дома и била је симбол тоталитарне власти. У специјалној видео сали приказиваће се архивски филмови о некадашњим празничним дефилејима‚ подизању и бацању у ваздух маузолеја партијског вође Георгија Димитрова‚ о спаљивању Партијског дома почетком демократских промена у Бугарској‚ као и другим запаженим догађајима из недалеке прошлости. Биће и продавнице сувенира и ексклузивних поклона као што су социјалистичке значке‚ фигурине Лењина и Карла Маркса‚ шоље и мајице са Стаљиновим ликом итд. Најзанимљивији ће свакако бити транспаренти са паролама типа "Испунимо петолетку за четири године". Идеја је да ипак са шалом погледамо на нашу недалеку прошлост и да покушамо да на најбољи начин осмислимо ову спорну страницу из бугарске историје.

Превеле: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Венета Николова