Димитар Ненов један је од најинтересантнијих али недовољно испитаних аутора бугарског музичког стваралаштва. Био је врсни пијаниста и композитор самосвојног стила који се усудио да напусти модел из првих деценија 20. века када су у домаћа ауторска дела обавезно уграђиване изворне народне песме. Та самосвојност израза је неретко била дефинисана као удаљавање од бугарске музичке традиције, као опонашајући стил. Ово неразумевање стваралачке инвенције неједном је загорчавало живот Димитра Ненова.

Ко је Димитар Ненов? Он је син генерала бугарске војске из Разграда. Рођен је јануара 1902. г. Још као дете показао се као талентовани пијаниста. У гимназији се школовао под руководством немачког пулена и познатог пијанисте Андреја Стојанова. Године 1920. Ненов је отишао у Дрезден да студира... не музику, већ архитектуру, на чувеној Политехници. Тамо његова љубав према музици не само што није спласнула него се још више распламсала и он је у том граду уметности и укуса који га је опчинио, почео да се поред студија бави компоновањем, а још је свирао клавир у једном биоскопу и радио као корепетитор балетских трупа да би зарадио за живот. У току тих седам година колико је провео у Дрездену стасао је као личност која има јасан циљ – да се образује и потврди као композитор и пијаниста. У тим годинама је написао Сонату за клавир (1921.), Свиту за клавир (1925.) и Тему са варијацијама.

По повратку у Бугарску Ненов је неколико година радио као архитекта у Министарству просторног планирања и железница. То је период у којем је направио пројекте за неколико железничких станица и Музичку академију. Љубав према клавиру је била нада све и зато је после похађања курсева код чувеног Егона Петрија у Пољској (1931.) Димитар Ненов отишао у Болоњу где је дипломирао као пијаниста. У 30-им годинама 20. века написао је запажене Две етиде, Концерт за клавир и Токату за клавир. Tоката за клавир представља успешан склад европске традиције и бугарских националних елемената. Поред клавирског стваралаштва и активне концертне каријере у Бугарској и иностранству Ненов пише и симфонијска дела. У Првој симфонији (1922.) откривамо разноврсне мелодијске и метричке облике, способност усклађивања тембралног богатства оркестра. Једно од дела Ненова које се често изводи су „Четири скице“ за велики оркестар, компоноване у духу импресионизма – пуна је асоцијација, буди осећања, покреће машту.

У раскошној „Рапсодијској фантазији“ сва осећања су испаћена у периоду од 1940. до 1946. г. У овом делу се смењују различита, често опречна емоционална стања што је знак великог мајсторства и умећа да их аутор преточи у музику користећи изражајна средства великог оркестра. У свим тим опусима експресија и симболичност преплићу се на јединствен начин са бугарским националним елементима што и одеђује новаторске параметре бугарске композиторске школе и самосвојност стила композитора Димитра Ненова. Он је сасвим логично био један од иницијатора стварања првог Друштва младих и модерних композитора у Бугарској - „Савремена музика“ (1933). Као велики родољуб Ненов се од 1935 до 1937. укључио у оснивање Националног радија. Он је био први главни и одговорни уредник Музичког уредништва Радио Софије. Захваљујући његовој вољи, ентузијазму и ерудицији створен је и Камерни оркестар Радија – језгро будућег Оркестра Бугарског националног радија. За тај састав Ненов је наручивао и сам писао музичке композиције.

Ученици и пријатељи Димитра Ненова са одушевљењем су говорили о његовој ерудицији, извођачком мајсторству, о његовим филозофским и естетским погледима. Никад није био привржен новцу, титулама и почастима. Био је надасве човек пун духа, интелектуалац, емотивна, узвишена и пасионирана личност. И после своје смрти 1953. г остао је историји бугарске класичне музике као човек који је прокрчио нове путеве у њеном развоју.

Превела: Ана Андрејева