Ма колико детаљном мапом света располагали, Бугарска је на њој увек мала тачка у источном делу Европе. Али ако отворите мапу светске културне и природне баштине УНЕСКО-а, видећете да је ова мала територија буквално ишарана зеленим тачкицама. Седaм од њих бележе културна блага на Унесковој листи, а међу њима је и чувена Бојанска црква из 1259. г. која је на њу уврштена 1979. г. Налази се у софијској четврти Бојана. Ако сте некада били тамо, сигурно знате да је то заиста посебно место. Много људи каже да оно поседује снажну енергију и ствара чудан осећај мира и ведрог расположења.
Када прођете кроз ишарану белезима од бајонета врата малог храма, доживећете радост блискости са високом уметношћу. За Маријану Христову-Трифонову – начелника Филијале "Бојанска црква" Националног историјског музеја, рад у том храму је нешто више.
"Ја и црква смо повезане – каже она. Запослила сам се овде одмах после дипломирања. Црква ми је открила пуно ствари. Никад нећу заборавити узбуђење које сам доживела 1977. г. када је у рупи у зиду на горњем спрату пронађен Бојански псалтир. Чак и овлашни поглед на фреске сваког дана разоткрива нове детаље. Сваки пут искрено се дивим делу које видим. За мене је оно дело веома талентоване особе, која је у оно далеко доба реалистички осликала фигуре људи, животиња, предмете. Велико је и мајсторство уметника да све то уради у строгим оквирима канона. Он нам је заветовао ремек-дело значајно не само за бугарску, него и за светску културну баштину."
Бојанска црква је доживела неколико рестаурација. Г. 1912. Јозеф Бала – аустријски рестауратор латио се прве од њих на инсистирање царице Елеоноре, супруге бугарског цара Фердинанда. Уследило је још неколико етапа обнављања уз учешће многих наших истакнутих мајстора-сликара. Од краја 1976. до 2008. црква је била затворена за посетиоце.
"Интересовање за средњовековни храм је порасло последњих година – наставља своју причу гђа Христова. Занимљиво је да је 2011. било за 4.000 више посетилаца у односу на претходну годину. Можда се они информишу на нашој лепој страници на интернету. Током 2011. одржана је и међународна конференција посвећена 750. годишњици осликавања Бојанске цркве. Зборник са представљеним на форуму извештајима објављен је уз помоћ УНЕСКО-а. Снимили смо и 20 видео спотова посвећених годишњици који су преведени на неколико језика, у том броју и на јапански. Интересовање за цркву је постало још веће када су пронађени потписи за које се сматра да припадају непознатим досада сликарима Василију и Димитру."
Постоји много легенди о Бојанској цркви. Једна од њих каже да је анонимни Бојански мајстор оставио на њеним зидовима свој аутопортрет. Мада су оба лика, за која се претпоставља да припадају уметнику, у ствари ликови светаца што су и научници већ поуздано утврдили. Али се најпопуларнија легенда не може доказати. Мештани већ вековима тврде да је Бојански мајстор био заљубљен у Десиславу, супругу севастократора Калојана. Међутим о Калојану знамо да је био братучед цара Константина Асена Тиха, за кога се претпоставља да је син најмлађе ћерке родоначелника владарске династије Немањића Стефана Немање. Севатократор Калојан и његова супруга Десислава су ктитори цркве. У прилог легенди о заљубљеном мајстору иде и лик царице, који задивљује лепотом и женственошћу.
"Бојанска црква је у средишту пажње научника с краја 19. века – прича гђа Христова. - Први истраживач који ју је посетио и помиње је у свом делу јесте Виктор Григорович – руски научник који је обилазио Балкан у периоду 1844-1845. г. Затим су се истраживања латили чешки историчар Константин Иречек, који је од 1879. до 1881. био генерални секретар бугарског Министарства просвете, министар просвете (1881-1882.) и председник Просветног савета до 1884, као и Стефан Верковић, босански фолклориста, етнограф, нумизматичар и археолог хрватског порекла, ватрени присталица Илирског покрета и почасни члан Српске краљевске академије... Аутор прве монографије која детаљно бележи зидне слике, архитектуру и историјске податке о цркви је проф. Андреј Грабар, руски историчар уметности и археолог-византолог. Она је објављена 1924. г. и данас се сматра основним делом на коме се темеље новија истраживања. Храм је био активан до 1954. г. када је проглашен спомеником културе од националног значаја. Касније је, у септембру 1979, на Унесковом заседању у Египту уврштен на листу светске културне баштине организације. У цркви има два слоја зидних слика – из 12. векa и из 1259. г, када је осликан други део храма. Пронађени су и поједини фрагменти каснијих фресака с 14. и 17. века. Неки од њих приказани су у храму. Коначна рестаурација завршена је 2008. г. Разоткривено је преко 240 изузетно реалистичких ликова. Овде нема типичног за црквено сликарство аскетизма, већ се у сваком потезу кичице непознатог мајстора осећа прави живот. Нема шаблона, нема понављања. Сваки човек или светац представљени су као личности, са властитим духом и емоцијама, који се назиру и у изразу њихових очију, у гестовима. Например, када посматрате фреску "Чудо Светог Николе на мору" осетићете и страх, и ужас, и молбу, и очај. Ктитори Калојан и Десислава категорично су сликани са живог модела. Заједно са ликовима цара и царице – Константина Асена и Ирине, они су најстарији живописни портрети реално постојећих особа, који су сачувани код нас и заиста су веома импресивни и поред обавезне церемонијалне одеће, става и сл."
Свети Никола је патрон доњег спрата, који се користио као сеоски храм. Тамо је насликано 18 сцена из његовог житија, неке од којих су ретка појава у црквеном уметничком канону. Има више јединствених ликова тако да овде не можемо набројити све. Међутим, најстарији је портрет небеског покровитеља Бугарске Светог Ивана Рилског, као и једини у свету, према Андреју Грабару, лик Христоса у дечачким годинама на слици "Исус међу књижевницима у храму". Горњи спрат је посвећен Светом Пантелејмону и био је породична параклиса севастократора, тј. управника Софијске области. За време природне несреће у Средњем веку кров је озбиљно оштећен и већи део фресака је бесповратно изгубљен.
Данас се посете цркви одвијају према посебном режиму. Унутра улазе групе од максимум осам људи, а боравак траје свега десетак минута. И док чекате можете да прочитате занимљиве детаље из историје храма или да прошетате лепим парком око њега.
Г. 1905. цар Фердинанд је ту засадио разно дрвеће и три секвоје и створио богату ботаничку збирку. У парку се могу видети и пронађени у околини камени свећњаци, мермерни елементи старијих зграда. Тамо је и гробница Фердинандове супруге Елеоноре. Царица је била заљубљена у то место, познавала је вредност фресака и пуно тога урадила за њихово очување. Обезбедила је и место за изградњу нове цркве и тако обуставила идеје о рушењу малог храма. А чесму у парку подигнуо је 1882. г. чувени софијски златар у знак захвалности "за душевно своје исцељење."
Превод: Александра Ливен
Црква Св. Георгија Победоносца се налази у насељу Колуша, у Ћустендилу – граду у подножју Осоговске планине. Проглашена је архитектонско-грађевинским и уметничким спомеником културе од националног значаја. Проучавање и рестаурација цркве..
Крај једног од кршких извора у римској провинцији Доња Мезија (Moesia inferior), код данашњег града Девње, зауставио се цар Трајан (98-117) са својом војском. Тада је његова сестра Марција послала служавку по воду, којој је златна посуда исклизнула из..
У Бугарској има на стотине цркава и манастира саграђених са вером и надом да ће људима донети мир и надахнуће. Већ 18 векова Чирпански манастир, који је подигнут у знак сећања на Светог Атанасија Великог - архиепископа Александријског, познат је..
Променљиво облачно
Претежно облачно
Облачно