"Абагар" је прва штампана књига са елементима новобугарског језика. Објавио ју је у Риму 6. маја 1651. г. бугарски католички бискуп Филип Станиславов. Он је рођен око 1612. г. у утицајној породици павлићана у свиштвском селу Ореш. Павлићанство се сматрало јеретичким хришћанским покретом који је тежио враћању старом доба првих хришћанских општина и показивао изразиту борбеност против црквеног сјаја и богатства, хијерархије цркве, нових светаца и клањања иконама. Управо међу павлићанима Папска Курија је налазила погодно тле за ширење католицизма. Са много упорности су мисионари, претежно фрањевци, успели да их придобију за западну цркву.

Г. 1622., за време папе Гргура ХV, Ватикан је утемељио Конгрегацију за ширење вере. Један од њених задатака је био да се у специјално створеним колеџима у Риму, Лорету и Болоњи обучавају и припремају млади људи из других народа за учитеље и мисионаре у њиховим родним местима. Међу тим школама је био и словенски колеџ у Лорету. У 17. веку тамо се школовало много младих бугарских католика, претежно из Чипровског и Никопољског краја. Дуг је био њихов пут од домовине до Лорета, али је сваке године Конгрегација преузимала трошкове за обуку шест Бугара. Тамо се школовао и Филип Станиславов. Од 1627. до 1633. он је на тзв. Илиријском колеџу учио теологију, историју, географију, италијански и латински језик. Овде је настава извођена на хрватском језику, али је Филип Станиславов знао још и турски, татарски и влашки. Он је рукоположен за свештеника у Анкони. Од 1633. до 1635. боравио је у Риму, у Папској курији, где је именован за званичног преводиоца папе Урбана VІІІ са словенских и других језика. Затим се на захтев бискупа Илије Малинова вратио у свој родни крај. Високообразован по западноевропском моделу, човек снажног националног осећања, Филип Станиславов је помно бринуо о просвећености својих сународника. Васпитао је и преко 20 деце, неку од њих је послао на школовање у Италији.

У августу 1648. Конгрегација за ширење вере именовала је Филипа Станиславова за бискупа Никопољске католичке епархије. Он је дуго година живео у плевенском селу Трнчовица, где је саградио веома лепу школу са богатим наставним програмом и припремао свештенике. Конгрегација за ширење вере била је далековида, захтевајући од својих мисионара да знају словенске језике. У црквама је служено на латинском, али су поједине књиге читане на словенским језицима. Проповеди су држане на говорном бугарском језику који је постепено истиснуо босанско-хрватски на којем су била написана наставна средства и помагала.

Бискуп Станиславов је био веома популаран због свог демократског понашања и способности да се прилагођава тешком начину живота. Он је неуморно радио на духовном подизању свог народа. Тражио је помоћ одасвуд, а када се нико није одазивао његовим молбама, он је властитим снагама, а понекад чак и властитим средствима, градио молитвене домове.

Можда је управо због жеље да Бугари буду образовани Филип Станиславов припремио и одштампао у Риму молитвеник "Абагар". Књига је објављена на ћирилици, при чему је текст штампан на пет великих листова ширине 44,5 см и висине 33,5 см само с једне стране. Папир је италијански, танак и груб. У доњем делу листови су нумерисани ћириличним словима која одговарају бројкама. На сваком листу текст је одштампан у четири тесна ступца уоквирена орнаментима, тако да ако се ступци исеку и поређају један за другим, добија се трака дуга око 5 метара и 80 см. Тако цела књига представља један дуги замотак, што омогућује да се носи као амајлија. Једини такав сачувани примерак налази се у библиотеци у Болоњи.

Могућност да се књига носи као амајлија објашњава и њено име. Она садржи апокрифну причу о писму едеског цара Авгара /на бугарском: Абагар/ Исусу Христу, али су се "абагари" називале и амајлије које су павлићани носили да би их чувале од злих сила. А језик молитвеника близак је оном новобугарских дамаскина – текстова поучне садржине који су настали у исто доба. Садржај му је преузет како из апокрифне, тако и из канонске књижевности.

Књига је штампана босанском ћирилицом и многи научници сматрају да се језик карактерише елементима црквенословенског, српско-хрватског и новобугарског језика, позајмљеним из књижевних извора које је Филип Станиславов користио. У "Абагару" се налазе и гравире које приказују различите свеце и израђене су у духу типичних за оно доба италијанских гравира чистих и стилизованих линија.

У целини гледано, "Абагар" је зборник који треба да служи циљевима католичке пропаганде, али га је бискуп Станиславов посветио бугарском народу, па је због тога језик приступачан обичном човеку. Књига је израз његове тежње да допринесе просвећивању и васпитању свог народа. Зборник је постао веома популаран међу Бугарима, а Филип Станиславов је наставио просветитељски и мисионарски рад и ван своје епархије.

Филип Станиславов, аутор прве штампане књиге са елементима новобугарског језика, поклонио ју је свом народу, "на ползу роду болгарскому". Човек изузетне културе, настојао је да је пренесе и обичним Бугарима. Његов рад излази ван оквира црквених канона, јер је просветитељски, културни и патриотски. Данас се "Абагар" налази у библиотекама Рима, Беча, Париза, Копенхагена, Брисела, Одесе, Москве, Лајпцига и Софије.

Два века пре ослобођења Бугарске од петовековне османске владавине, бискуп Станиславов је у својој књизи написао: "Као што пчела скупља мед и восак са различитих мирисавих цветова, тако је и Филип Станиславов, епископ Велике Бугарске, саставио из различитих књига светих отаца свој зборник "Абагар" и даровао га свом народу да га верници носе "уместо силних моштију". "Абагар" је одштампан 1651. године, 6. маја, у светом граду, где су сахрањени Петар и Павел."

Превод: Александра Ливен