Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Храм Свете Тројице у граду Банско

Фотографија: БГНЕС

Духовнo, револуционарнo и културнo средиште у доба националног бугарског препорода, данас је град Банско познат претежно као планинско одмаралиште. Смештен у Југозападној Бугарској, на падинама планине Пирин, град је чувен својим топлим минералним врелима, обиљем занимљивих туристичких маршрута и фантастично лепим призорима. Банско је полазна тачка ка јединственој смучарској стази дугој 16 километара, која је расветљена и ноћу и са сталним је снежним покривачем. Током лета и ујесен Банско је домаћин бројних културних манифестација, међу којима се истиче Међународни џез фестивал. А храмски комплекс Свете Тројице у граду је међу највећим православним храмовима на Балкану и један је од 100 националних туристичких објеката Бугарске.

© Фотографија: Албена Безовска

Једино место одакле се Банско види "као на длану" је звоник са сатом. Он се уздиже у дворишту храмског комплекса Свете Тројице. Стрме дрвене степенице вршњаци су те знамените куле, која је и симбол града. Она је саграђена 1850. г., а механизам градског сата монтиран је 1865. г. Још старија је црква чије име носи комплекс. Она је освештена 1835. г., а сама градња почела је две године раније. У оно доба Бугарска је била под османском владавином. Градња православних храмова била је дозвољена само на местима, где су и пре постојале култне зграде или светилишта. И то само под условом да највиша тачка зграде не буде виша од човека на коњу.

© Фотографија: БГНЕС

Становници Банског су сањали о новој цркви, јер се стара (која међутим постоји и дан данас), у она далека времена налазила далеко ван предела насеља. Најзагрејанији присталица идеје био је Лазар Герман – богати трговац, тада председник општине. Легенда казује како је он заједно са својим пријатељем закопао крст, икону и друге црквене предмете у свом дворишту. Деда Ласко, како су га са поштовањем звали његови суграђани, замолио је једну старију жену да се претвори да је "сањала" како је тамо некад постојао храм. Она је о том свом кобајаги сну испричала свима. Тада су представници општине и турске власти отишли на место и чим су "пронашли" недвослмислене знаке истинитости тог сновиђења упутили су молбу валији. Деда Ласко је окупио људе и рекао да им требају "велике паре и много ангарије", а најимућнијим обратио се речима: "Новац нам је Бог дао за нашу радост и корист народа!". Почели су да прикупљају средства – свако је дао колико је могао. Лазар Герман даровао је своје двориште – место, где се данас уздиже храм Свете Тројице. Али власти нису давале дозволу. Срећом случаја у породици Солунског валије родио се син. Деда Ласко је од богаташа скупио паре и наредио да припреме скупе поклоне за валијину супругу и сина. А међу финим тканинама гурнули су пуну кесу златника. Турски управник је био дирнут поштовањем које су му указали Банскалије и потписао је дозволу за градњу.

© Фотографија: Албена Безовска

Ево и наставка ове занимљиве приче - прича Христо Бојчин, који је и клисар "Свете Тројица": За изградњу толико велике цркве мештани су били приморани да поступају као веште дипломате. Дозвола, коју су добили, била је за малу параклису, али су они прво дигли високу ограду, а тек затим почели су да копају темеље. Сваке ноћи проширивали су јаму. Припремили су градњу, али су одједном схватили да су им средства при крају. Тада је деда Ласко отишао у Неврокоп (данас град Гоце Делчев), где је имао послове са тамошњим Мехмед бегом који је био познат као "Алтан (златни) бег" због свог великог богатства. Замолио је Банскалија бега да му позајми новца, слагавши да су му паре потребне за трговину. Узео је велику своту и све је уложио у дело свог живота. Ускоро је беју постало јасно да су га преварили, Лазар Герман је ухапшен и заточен у Дијарбакиру, где је и преминуо. Али као да је предосећао да неће бити жив до краја градње и неће моћи да очува своје створење, он је наредио да изнад улаза у камену уклешу симбол ислама – полумесец. Био је то далековид чин. Када су представници власти дошли да виде цркву, одмах су наредили да она буде срушена, али чим су угледали полумесеце, скинули су фесове и клањали се. Тако је црква била спашена."

© Фотографија: БГНЕС

Архитектонски план цркве смишљен је тако да она изгледа мања од својих реалних димензија. Али је та представа варљива. Купола у свом највишем делу је 20 метара, дужина зграде је 44 метра, а ширина – 24 . Зидови, дебели преко метра, зидани су од блокова белог мермера. Према предању, малтер којим су их спајали мешан је са зејтином да би био гладак и дуговечан.

© Фотографија: Албена Безовска

Христо Бојчин ради добровољно у цркви

У храм се улази кроз дебела дрвена врата од огромних молика. Дванаест колона које држе кров, симболизују 12 Христових апостола. Зидне слике израдили су зографи Дебарске ликовне школе. Иконе су сликали чувени локални иконописци Димитар и Симеон Молерови. А Вељан Огнев је на плафону дочарао звездано небо са облацима и анђелима.

© Фотографија: www.pravoslavieto.com

Од њега се спуштају дебели ланци полилеја и кадионица. Амвон је такође ишаран стилизованим цртежима. А лепим увијеним степеницама које воде до њега, 5. октобра 1912. г. попео се велики бугарски песник Пејо Јаворов који је тада предводио четом која је учествовала у Првом Балканском рату из 1912-13. г. и ратовала за ослобађање територија са претежно хришћанским становништвом које су и даље биле под османском влашћу. Управо са тог амвона Јаворов је прогласио слободу Банског речима: "Браћо, од данас сте већ слободни Бугари!" Касније су житељи града исписали те речи на споменику песнику који се налази у дворишту храма, тик уз звоник. У саставу комплекса је и мали храм "Преподобног Пајисија Хиландарског".

© Фотографија: Албена Безовска

Ако свратите у Банско обавезно ћете чути песму четири звона. Она су ливена 60 година после изградње цркве у мануфактури браће Велеганових. Власти су дозволиле стављање тог хришћанског симбола после још једне лукаве досетке мештана – на највећем звону мајстори су великим словима написали "Ливено за време владавине султана Хамида ІІ". Натпис стоји и дан данас, али ћете га тешко видети. У звоник може да улази само клисар и веома ретко неки посетилац. Али сигурно ћете бити у стању дотаћи се мира тог храма. Мира, напојеног вером и родољубљем, саграђеног жртвама и надом у снагу добра.

Превод: Александра Ливен



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Пећина Магура и Белоградчишке стене крију знања древних људи о свету

Северозападна Бугарска поседује један драгуљ – то су Белоградчишке стене које уливају респект и задивљују својим каменим фигурама. Рејон обилује и провалијама, пећинама и понорима – директан пут у Хадово царство. А најпознатија међу њима је пећина..

објављено 17.3.16. 12.10

Тврђава Трајанова врата – једна од најзначајнијих историјских знаменитости Бугарске

„Овде, у тврђави Штипон (Трајанова врата), 17. августа 986. године био је смештен штаб бугарске војске под вођством цара Самуила која је тога дана поразила у бици византијску војску под командом цара Василија II која је упала у Бугарску. Вечна слава и..

објављено 7.3.16. 11.43

Вила „Армира“ – мермерни дворац у речној долини

Античка вила „Армира” је најраскошнији приватни дворац из римског доба који је пронађен на бугарском поднебљу. Према археолозима вила је подигнута у другој половиниI в. н. е., на поседу угледног трачког племића. У нашим данима она представља..

објављено 21.2.16. 10.35