Етномузиколог и етнолог доц. др Веселка Тончева је део научног тима Института за етнологију и фолклористику са етнографским музејем при БАН. Интересовање за аутентичне облике традиционалне народне културе често је води до необичних и тешко приступачних места. Веселка Тончева је човек авантуристичког духа и воли да путује. Рођена је у граду Плевен, у централном делу северне Бугарске. Део њених успомена из детињства везан је за кола генијалног Дика Илијева који је оставио неизбрисив траг у бугарској народној музици.

„Сећам се да сам у родном селу мог оца које се налази између Ловеча и Плевена, од раног детињства слушала дувачку музику и играла кола Дика Илијева – прича Веселка Тончева. – Завршила сам Музичку школу у Плевену, смер хармоника која није типичан класични инструмент. После првих година студија на Теоретском одсеку Националне музичке академије у Софији, определила сам се за етномузикологију због проф. Николаја Кауфмана који је за мене личност са јединственим знањима и искуствима. Последњих година дозвољавам себи да се представљам и као етнолог, јер сам стекла искуство напорним теренским радом и непрекидним читањем. Када се човек бави синкретичким облицима, музичка знања нису довољна. Традиционална култура је изузетно занимљив, богат, другачији свет. Наћи се у неком изолованом месту и вратити се један-два века уназад, открити јединствене музичке, играчке и ритуалне обрасце, па чак и обрасце понашања - ово узбуђење се не може упоредити ни с чим. Мој први контакт са аутентичним облицима – наставља доц. Тончева – био је у Тетевенском делу Старе планине где сам истраживала традиционалну културу Бугара-муслимана или Помака, како их зовемо. То је била тема моје докторске дисертације под руководством проф. Димитрине Кауфман. У неколико села у Тетевенском крају која су живела прилично изоловано, сачувани су обрасци веома дубоких наслага. Тамошњи људи изводе архаичне песме које нико не познаје. Снимила сам и дешифровала 400 песама које су објављене у прилогу уз научни текст.“

Веселка Тончева је аутор на десетине телевизијских и документарних филмова о различитим обредним праксама и обичајима. Један од њих посвећен је јединственом обичају традиционалног шминкања невесте који је распрострањен само код Бугара-муслимана. У истраживању обичаја доц. Тончева често користи „методу укључивања” – тј. она живи, ради и слави празнике на исти начин као и представници заједнице коју истражује. Њена научна интересовања су углавном усмерена на затворене етничке или верске групе.

„То ме води ка прототипу и старим наслагама који су најбоље сачувани управо у затвореним заједницама - каже Веселка Тончева. – Човек различите националне или верске припадности се обично затвара у себе да би сачувао себе. Наишла сам на бројне сличне примере. Бугари у Албанији међу којима радим последњих година, конзервисали су своје обичаје, песме и ритуале. Они живе тамо од 1912-1913. године. Једно од бугарских села - Голо брдо налази се у високој планини, а земљани пут који води до њега настао је 1937. године. Мештани називају свој језик „бугарским јозиком“. Према стручњацима он припада западним бугарским дијалектима. Истраживања о бугарском живљу у Албанији сумирала сам у књизи из два дела, а тренутно припремам и трећи. Свадбени обичај је изузетно добро сачуван и тамо се пева у сваком тренутку ритуала. Исти обичај, уз то још боље сачуван, видела сам и код становника Горе, где сам присуствовала једној свадби која је трајала недељу дана. Гора је географска област између Косова и Албаније. У Бугарској се о Горанима донедавно скоро ништа није знало. До данас није са сигурношћу утврђено какво је порекло ове групе. Мој приступ је такав – они себе називају „горанима“ или „нашинцима“ и ја их тако зовем. Записујем све што могу – обичаје, обреде, ритуале, приче и успомене. Износим претпоставке и правим паралеле. Основни проблем је у томе да ми је све интересантно, али никад немам довољно времена. Путовања се такође не остварују лако.“

Веселка Тончева је радила и међу бугарским емигрантима широм света. Она је најдетаљније истраживала начин живота и понашање наших сународника у Бечу.

„Пре извесног времена усмерила сам пажњу на Бугаре који живе у Бечу – наставља своју причу доц. Тончева. – Они се суочавају са проблемима модерног доба. Бугари су једноставно „пренели“ Бугарску у аустријски главни град. Слушају бугарску музику, спремају домаће специјалитете, играју бугарска кола и слушају бугарски етно џез. Моје истраживање у Бечу било је везано за музику као ослонац за очување идентитета у туђој средини. Живот наших сународника у Бечу нимало није лак, зато што морају да се свакодневно потврђују и доказују. Интегрисани су у веома динамичну културну и друштвену ситуацију. Иначе, они се често окупљају у клубу бугарских народних игара. Браћа Александар и Константин Владигерови који одавно живе у Бечу су појава у аустријској култури. Сви их повезују са Бугарском, а у својој музици они користе многе фолклорне елементе. У аустријском главном граду је добро познат и хармоникаш Мартин Љубенов. У Бечу постоји и бугарски ресторан који носи име мог родног места Плевен. Његови власници су бивши чланови Северњачког фолклорног ансамбла, а међу посетиоцима ресторана је и велики број Бугара. Млади људи причају да пре отпутовања из домовине уопште се нису занимали за бугарску народну музику, али да им је у иностранству управо фолклор постао ослонац националног идентитета. Такав ослонац су у својим обичајима и језику нашли и Бугари у селу Голо брдо, без обзира на различите историјске околности.“

Тренутно доц. Веселка Тончева поново путује кроз векове – у селу Голо брдо она истражује оригиналне фолклорне обрасце старе око 100 година.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: лична архива