Преношено са колена на колено, ћилимарство у Бугарској има дугу традицију. У земљи је познато неколико ћилимарских школа међу којима су чувене Чипровска и Котленска које су пронеле славу бугарске уметности ткања широм света. Ова два центра су постигла завидан квалитет својих препознатљивих производа који су освојили широко тржиште како у Бугарској, тако и у иностранству.

Постоје два мишљења о настанку ћилимарства у Котелу. Једно је да је оно пренето из града Чипровци после трагичног догађаја – угушивања устанка против османске власти из 1688. године. Друго мишљење гласи да је техника ткања ћилима донета из Грузије преко контаката трговаца из Котела. Подаци о историји котленског ћилима су прилично оскудни због пожара који је избио у Котелу 1894. године и скоро цео град претворио у згариште. Срећом, у фонду Етнографског музеја су сачувана 34 ћилима, од којих је осам датовано, а најстарији је из 1860. године.

© Фотографија: ranica.eu

Једна од сала музеја у Галатанској школи

„Ови ћилими задивљују својом раскоши, свежином и хармонијом боја, каже Стефан Иванов, директор изложбе. - Стари котленски ћилими и тканине“ у Галатанској школи. С разлогом се може рећи да су они исткани рукама искусних уметница великог талента и префињеног укуса. Котленски ћилим је еманација богате духовности Бугарке – супруге, мајке и ствараоца – наставља Стефан Иванов. – У доба Препорода Котел је био центар различитих заната заснованих на овчарству. А захваљујући трговинским везама града са Истоком и огромним тржиштима Османског царства, пренето је знање израде и настао је надалеко чувени котленски ћилим. Он се претворио у веома занимљив уметнички и трговински производ.“

© Фотографија: ranica.eu

Изврсни узорци аутентичног котленског ћилима са чудним именима су плод невероватног уметничког талента и истанчаног смисла за естетику ћилимарки. Један од најстаријих узорака је ћилим са орнаментом „фучила“. Назив је добио по укомпонованим у средишње поље ромбовима налик на дечје змајеве који се у Котелу називају „фучила“. Веома сличан њему је ћилим са шаром „огрлице“ на коме су ромбови украшени цик-цак линијама. Ћилим са орнаментом „коре од лубенице“ одликује се розетама у централном пољу које подсећају на кришке лубенице. Он је најчешће израђен од козине која је коришћена и у старијим тканинама.

Врхунац у развоју ћилимарства у Котелу у 19. веку представљају ћилими са шаром „коврџаве звезде” и „сурвакнице” /окићене дренове гранчице/. Ништа мање занимљив по орнаментици и композицији украса је ћилим „табли”. Доминантна шара овде је колач у облику ђеврека који је неизоставни део обичаја и обреда у вези са изузетно важним догађајем у животу детета - проходавањем. Такав ћилим и колач бака је поклањала унуци која је добила име по њој. Стилизовани лептири, птице и процвале гранчице на котленским ћилимима су симбол пролећа и плодности.

У доба Препорода мајсторице из Котела су ткале ћилиме са композицијама и раскошним шарама које су плод креативне маште многих генерација. Тако је сваки ћилим уникатна занатска и уметничка рукотворина. „У израду ћилима Бугарка је уносила део себе, трептаје своје нежне душе, тежњу за лепотом и наду за слободу, каже Стефан Иванов. - Многи од котленских ћилима су заиста јединствени, јер је у њих Бугарка преточила тугу, бол и радости хришћанског живота. Снага њене маште дошла је до изражаја кроз занимљива имена ћилима, а ништа мање снажна била је и њена жеља за образовањем. На крај ћилима она је уткивала неко слово бугарске азбуке. То је обично било „К”, прво слово имена Котела. Заступљеност сабљи као фигуралног елемента симболизује чежњу за националним ослобођењем и звучи као позив. А поштовање према хришћанској традицији изражено је стилизацијом предмета коришћених у црквеним ритуалима као што су мали крчази и кадионице. Котленски ћилими који су право уметничко чудо, указују на значај и изузетно важну улогу жене у породици.“

© Фотографија: ranica.eu

Свеже боје котленских ћилима су мекших, пастелних тонова и биљног порекла.

„Крајем 19. века ћилимарке су саме припремале боје из лабораторије природе - од разних старопланинских трава и биљака, прича Стефан Иванов. – На пример, црна боја се добијала од коре јеле, жута – од корена дивљег пелина, смеђа – од црвеног глога, тамнобеж боја - од змијиног млека, светло беж боја – од коре младих гранчица дрена, плава – од различка и коре црног јасена, љубичаста – од различка и дивљег мака, а зелена боја – од лишћа дивље јабуке. У 19. веку у индустрији су коришћене анилинске боје. Занимљива је чињеница да су сви ћилими у нашем музејском фонду, у чијој су изради коришћене природне боје у веома добром стању и без оштећења, за разлику од оних са анилинским бојама. У гостинској соби у Етнографском музеју у Котелу налази се ћилим са шаром „коврџаве звезде“, стар 136 година који и данас задивљује посетиоце свежином, складном комбинацијом и лепотом боја. У доба социјализма ћилимарство у Котелу и оближњим селима је прерасло у индустрију. Постојала је индустријска школа у којој се учио и ткачки занат. Велика је штета што је после затварања Уметничке гимназије у граду овај типично женски занат потонуо у заборав. Међутим, наследнице врсних мајсторице из тог краја ткају ћилиме који су исто толико раскошни као и стари. Ткачки занат данас је на рубу изумирања и постоји опасност да остане као лепа успомена на развој бугарских заната из доба Препорода.“

Превела: Марина Бекријева