Грожђе и вино су одувек заузимали посебно место не само на трпези већ и у духовном свету Бугара. У неким апокрифима се управо винова лоза, а не јабука помиње као дрво познања добра и зла које је Бог посадио у Рајском врту и које је постало разлог првог пада људског рода, односно протеривања из раја. Према другом веровању, Бог је створио грожђе, а ђаво, надахнут жељом да докаже да ни по чему није гори од њега, створио је купину. Грожђе и купина сазревају крајем лета, али у народу се верује да не смемо јести купине пре него што пробамо грожђе, јер би у супротном наше душе потпале под власт лукавог.

У народним бајкама се прича о волшебном грожђу које је људе претварало у магарце, а исто тако и о другом које помаже као противотров и враћа људски облик онима што га поједу. Тиме се послужио и један довитљиви момак како би натрљао нос проклетој краљевској ћерки која је покушала да га превари. Према једном веровању, чудотворно грожђе не постоји само у бајкама. И данас у дворишту Роженског манастира Рождества Христовог у Мелнику расте лоза о чијим плодовима кажу да помажу нероткињама. Многе вернице понесу са собом зрна тог грожђа. Често се исте те жене после неког времена врате у манастир како би се захвалиле.

Да грожђе ужива посебно место у ритуалној пракси доказује и чињеница да је читав циклус радова везаних за производњу грожђа пропраћен мноштвом празника, али и забрана. Грожђе се не сме јести пре Преображења Господњег које се код нас слави 6. августа. На тај дан прве убране гроздове људи су односили у цркву како би их свештеник освештао и благосиљао. И тек после тога су их могли јести. Дан Усековања главе Светог Јована Крститеља који се прославља 29. августа проводи се у строгом уздржању и не једе се ништа што је црвено, јер то подсећа на проливену крв свеца. Из тог разлога се на празничну трпезу стављају једино бело вино и бело грожђе. Берба грожђа, с друге стране, по старој традицији почиње на Крстовдан. Међу свим обичајима и обредима везаних за грожђе и вино најважније место свакако заузима Тривуњдан који се као заштитник вина, винове лозе и виноградара прославља 1. или 14. фебруара када почиње орезивање лозе. Верује се да ће тако лоза повратити снагу после дуге зиме. Светог мученика Трифуна који је пострадао за хришћанску веру народ зове Трифон Зарезан или Пијани Трифун (слично називима у источној Србији – Трифун Орезач или Трифун Заризој). На иконама је Свети Трифун приказан са косиром у руци, виноградским ножем за калемљење. Тај празник се прославља у великом весељу, а вино тече у потоцима.

Ма колико било вољено због задовољства које нас прожима када у устима узмемо гутљај тог напитка, вино може бити и варљиво. То потврђују изрека „Благословљено вино, проклето пијанство“, као и два шаљива назива које је народ дао вину – „разбиглава“ и „весеље у кући“.

Тако, рецимо, с једне стране, вино је прихваћено као симбол Исусове крви, из тог разлога га бугарски народ поштује, јер су хлеб и вино тело и крв Христова. Верује се да се хлеб и вино не могу користити у справљању магија. Људи се пре него што попију вино, прекрсте, па тек онда могу узети чашу или чутуру. Није ни чудо што управо вино прати сваког човека у најбитнијим тренуцима живота. Познато је да нема свадбе без вина и кола. Пре него што уђу у свој нов дом, младенци попију вина како би живели у љубави и слози. Да би се лакше породила, трудници такође дају мало вина, а новорођенчету се поред огњишта симболички дају прве капи вина како би било здраво и црвено. Вино присуствује и у погребним обредима. Верује се да уколико се гроб прелије вином, земља ће се умилостивити и примити покојника.

С друге стране, фолклорни текстови упозоравају на опасности од прекомерне употребе вина. О томе сведоче многе бугарске изреке и пословице о пијанству, као што су: „Пијаног се и луд клони“, „Пијан човек – поцепана врећа“, „Попила коза вина, па позвала вука да одмере снагу“. Противречна природа вина огледа се и у легенди о деди Ноје према којој је први виноград засадио управо Ноје. Лозе је прелио крвљу због чега је и вино постало црвено. А коришћена је крв јагњета, лава и свиње. Све то објашњава зашто онај ко попије мало постаје кротак и питом као јагње; онај ко попије мало више вина, постаје храбар и неустрашив као лав, а онај ко се стално залива, тај ће да се као свиња у блату ваљати.

Вино је неиздвојив део народних песама у којима се опева неустрашивост јунака. Тако, рецима, код већине песама већ у првом стиху је приказана сцена како јунаци седе у хладним механама и пију рујно, односно црно вино пре него што крену у неки нови подвиг: савладати аждају, борити се против страшних непријатеља и спасти у ланце оковане заробљенике. Понекад та борба за надмоћ прераста у такмичење у отменом испијању вина. Тако је и највећи јунак Марко Краљевић у песмама описан као „велики винопија“, који са лакоћом може попити „три бачве вина“, а за мезу појести „јалову краву“ и „три пећи хлеба“.

Љубав и поштовање према виновој лози и грожђу као симболу лепоте и плодности огледа се и у личним именима у Бугара, као што су Гроздан и Грозданка, Лозан и Лозанка или Лозинка, а многа села у Бугарској названа су такође по вину: Винарово, Винарско, Виница, Виниште, Виноград, Виногради, Виноградец.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова