Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије 6. септембра 1885. године је међу најзначајнијим догађајима у историји нове бугарске државе. Оно је успешан корак ка испуњењу националног програма Бугара, наставак националне револуције. Свега 7 година после Ослобођења од отоманске владавине 1878. године, Бугари са обе стране Старе планине усудили су се да прекрше Берлински уговор Великих сила и заједно да докажу своју политичку зрелост и вољу да се слободно развијају.

Основана у 7. веку, бугарска држава има дугу историјску традицију. Али је због петовековног турског ропства на овом поднебљу процес формирања бугарске нације завршен негде у 70. годинама 19. века. Тај процес укључује привредно напредовање, стварање властите културе на бази једног језика, борбе за самосталну цркву и државу, снажење самосвести о припадности једној заједници. И та је заједница живела на просторима од Црног мора до Ниша, од Дунава до Егејског мора и Охрида. Као резултат национално-ослободилачких борби, херојских жртава учесника Априлског устанка из 1876. и ослободилачког Руско-турског рата из 1877-1878. године, Бугарска је била ослобођена. Сходно Санстефанском споразуму који је потписан 3. марта 1878. године и обележио крај рата, препорођена земља укључивала је све ове територије са претежно бугарским становништвом.

© Фотографија: архивa

"Берлински конгрес", слика Антона фон Вернера, 1881.

Међутим, руковођени својим политичким интересима и егоистичким циљевима, Велике силе нису могле да прихвате те границе, те су на одржаном од 13. јуна до 13. јула 1878. године Берлинском конгресу њихови изасланици донели пресудна за бугарски народ и будућност Балкана решења. Сходно потписаном тада уговору, бугарска нација је територијално поцепана на пет делова: слободна, мада и вазална султану Кнежевина на Северу од Старе планине, која укључује Софијску област, Јужна Бугарска са статусом турске покрајине са административном аутономијом и називом Источна Румелија, Македонија и ослобођени у Руско-турском рату део Једренске Тракије враћени су Отоманском царству, Краљевини Србији дате су територије око Пирота, Ниша и Врања, а Северна Добруџа постала је део Краљевине Румуније.

Берлински уговор су потписале Немачка, Аустроугарска, Француска, Велика Британија, Италија, Русија и Турска. Тај документ ниподаштава природно за сваки народ право самоопредељења и рађа низ проблема на путу ка пуном ослобођењу и уједињењу свих Бугара у оквиру јединствене, националне и слободне државе. У име тога бугарски народ деценијама је водио борбе, међу којима се истичу Кресненско-Разлошки устанак из 1878., четничке акције Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације (ВМОРО), славни Илинденско-Преображенски устанак из 1903., ратови за национално ослобођење и уједињење од 1912. до 1913. Општенародна тежња за постизањем националног идеала забележила је свој први успех приликом Уједињења Источне Румелије са Кнежевином Бугарском 1885. године.

Иако је Берлински уговор ставио Источну Румелију у најповољнији положај у односу на остале територијалне целине са бугарским становништвом, и овде не јењава покрет ујединитеља. Иницијативе за постизање националног идеала потичу час од бугарских влада, час од румелијских управника. Уједињење се претворило у програмски став политичких партија, било је основна тема у штампи и разлог за патриотске потезе избегличких и осталих удружења Бугара.

© Фотографија: архивa

Руководство Бугарског тајног централног револуционарног комитета (други с лева на десно – Захарије Стојанов)

10. фебруара 1885. године у Пловдиву је створен тајни револуционарни комитет чији је председник постао чувени аутор "Записа о бугарским устанцима" Захарије Стојанов. Примарни циљ комитета била је борба за ослобођење Македоније и "уједињење целокупног бугарског народа, распарчаног Берлинским конгресом на пет дела". Неколико месеци касније на основу реалистичке анализе неповољне међународне ситуације и властитих могућности, Бугарски тајни централни револуционарни комитет је ограничио своје акције на припрему уједињења Јужне и Северне Бугарске под жезлом кнеза Александра I Батенберга. Комитет је развијао замашну организациону делатност. 28. маја 1885. објављен је први број Захарије Стојановог листа "Борба" чији је циљ био да пропагира и образлаже неопходност од уједињења земље. И тај мали лист са великим циљем заиста се претворио у заставу борбе.

6. септембра 1885. Бугарски тајни централни револуционарни комитет у Пловдиву, уз подршку војске и јавности прогласио је Уједињење Источне Румелије са Кнежевином Бугарском. Генерални гувернер Источне Румелије Гаврил Крстевич скинут је с власти и то је био знак да се покрајина ослободила власти Османског царства. 8. септембра прокламацијом кнез Александар I Батенберг је признао Уједињење и "прихватио да одавде па надаље постане и да се титулује као кнез Северне и Јужне Бугарске."

© Фотографија: muzeini-relikvi.net

"Дочек кнеза Александра I у Пловдиву 9. септембра 1885.", слика Пјетра Монтанија

Безусловно одобрено од стране Бугара, Уједињење је, међутим, директно погодило интересе Турске и драстично прекршило одлуке Берлинског уговора, што означава да је његово одобрење зависило од Великих сила. Европске државе су осудиле самостални бугарски потез и ниједна од њих га није подржала категорично. Најнезадовољнија је била Русија, јер све се то десило без њеног знања и сагласности. Међутим, њен негативан став је формирао супротно мишљење Уједињеног краљевства, које је одмах у томе видело могућност да поколеба руско присуство у Бугарској. Тако да су европске владе одлучиле да размотре бугарско питање на конференцији изасланика у Цариграду.

У септембру и октобру 1885. влада Петка Каравелова је развијала активну делатност у правцу јачања процеса уједињења. Али јој није пошло за руком да спречи рат који је Србија објавила Бугарској, под изговором да уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије ремети равнотежу на Балкану. 14. новембра по новом календару српске трупе под врховном командом краља Милана су продрле у Бугарску. Истога дана манифестом кнез Александар I Батенберг је позвао Бугаре да бране "своју отаџбину и слободу". Српска најезда је потрајала пет дана, колико је било потребно бугарским јединицама да се повуку са Јужне Бугарске и да стигну на западни фронт. Пресудан за рат је био 19. новембар када је боље мотивисана бугарска војска извојевала победу на Сливници. Следеће недеље Бугари су прешли у контраофанзиву и пребацили рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Србија је била приморана да призна свој пораз и да потпише мирни уговор са Бугарском.

Победа Бугара у овом рату јој је донела поштовање и усхићење европске заједнице и онемогућила је поновну поделу територије препорођене државе на Северну и Јужну Бугарску. 24. марта 1886. изасланици Великих Сила су у цариградском дворцу Топхане потписали акт којим се управљање Источне Румелије предаје бугарском кнезу.

Признато на међународном плану под овим условним обликом, али фактички остварено, Уједињење има дугорочне позитивне последице за будући политички, привредни и културни напредак Бугарске.

Уједињење даје и нама данас драгоцен пример победе ствари, која се брани стрпљиво, остварена је самостално и пре свега – удруженим напорима народа, политичара и војске.

Превод: Александра Ливен