Око, односно поглед повезује се и са људском жељом, па отуда и народна изрека „Очи пуне, руке празне“ или „Очи су му испале“ која се користи за мушкарца који не може да сакрије своје интересовање за супротни пол. Намигивање је такође један од недвосмислених гестова који у себи садрже еротску поруку, али они који често намигују морају да припазе да им се не појави чмичак на оку.

Очи су од посебне важности не само као органи чула вида, већ и као једна од првих ствари која се примећује на лицу, поготово када је реч о представницама лепшег пола. У традиционалној култури Бугара тамније очи су одувек сматране најлепшим и као такве су биле опеване, ушле су у предања и веровања. Некада је народ говорио да „плавоока девојка кошта петсто, док за црнооку мораш да даш хиљаду.“ Према предању о хајдуку Чавдару, софијски паша је тог хајдука ухватио пошто му је обећао да ће му дати све црнооке жене и девојке у граду. У народним песмама се пева о црним очима вољене девојке, о „црним очима јеленовим, танким капцима попут босиљка и гајтан веђама (лепим обрвима)“. Лепе женске очи су као црне зреле вишње и трешње, црне маслине или јасне звезде. Младић сања о црним очима своје вољене, о њеном белом лицу и танком струку.

Сувише крупне очи народ није сматрао лепим. Тако, рецимо, у једној шаљивој песми момак девојци каже: „Твоје црне очи, цуро, велике су као плоче! Не свиђају ми се, цуро, нећу их!“ Према традиционалним веровањима, необично велике и страшне очи имају зли духови и змајеви, као и неки људи са посебним моћима. „У страху су велике очи“ каже народ о особи која преувеличава сваку могућу опасност, наглашавајући своју беспомоћност.

Очи поседују и магијску моћ. Поглед неких људи може изазвати одређене пометње, у народу познате као урок. Сматра се да плаве и зелене очи имају већу моћ, односно урокљиве су. Урокљиве очи имају и они које су мајке одбиле од дојења, а касније су их поново почеле дојити, као и бебе које су биле мртворођене, а које су бабице успеле да оживе. Поред тога што око може да баци урок, оно може и да штити од злих очију других људи. Као амајлија против урокљивих очију носи се мало плаво стакло, често у облику ока.

Око је драгоцен и врло осетљив орган што потврђује и чувена народна изрека „Чувати као очи у глави“. Слепи људи су сматрани маргиналним фигурама у својој заједници. Они не могу пуноправно да учествују у ритуалима својих вршњака и ретко склапају брак. Али зато се верује да се таквим људима отварају духовне очи што им омогућава да завире преко границе, односно у онај свет. Најбољи пример за то су слепи пророци, исцелитељи и врачаре. Једна од најчувенијих код нас била је слепа пророчица Вангелија Гуштерова, позната као баба Ванга, врачара из Петрича. Слепи су били и неки од грчких песника и певача, као што је био антички грчки песник Хомер. У Бугарској су почетком 20. века били познати слепи просјаци који су обилазили села и градове и певали старе песме.

„Очи су увек гладне“ каже народ што потврђује и следећа бајка: једном је један цар наредио рибару да у част свог владара баци мрежу у море. Цар је рибару обећао да ће му дати толико злата колика је тежина улова. Али десило се тако да је рибар извукао само једну малу кост. Ставили су на једну страну ваге кост, а на другу – златник. Испоставило се да је кост тежа од златника. Изненађен, цар је повећао број златника, али се казаљка на ваги није померила, кост је и даље била тежа од злата. Тада је цар послао да позову најмудрију старицу у његовом царству. Стигла старица, погледала вагу, нагнула се, узела је шаку земље и посипала кост. Истог часа је страна на којој је била кост постала лакша. Зачуђеном цару је стара жена објаснила да је ово кост која се налази око људског ока, а као што је познато очи су увек гладне и једино их земља може заситити.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова