"Да не бих била оперска певачица, постала бих сликарка. Сањам о кисту, штафелају и бојама. Али и то ће се десити после растанка са сценом. Радосна сам да сам се у свом животу срела са веома занимљивим особама, почев од моје учитељице-хармоникашице у обданишту, преко наставника у Музичкој школи и професора на Академији, где сам била у класи Илије Јосифова. Важна је била и обука код Мартине Аројо на Универзитету у Индијани. А сусрет са Борисом Христовим је обележио мој читав стваралачки пут. Бугарског оперског великана упознала сам 1990. за време обуке код њега. Радили смо интензивно 8-9 месеци, али је он и данас део мог живота. Осећам неку везу са њим због свега чему ме је научио. За Академију је отпутовало нас четворо – Венцислав Динев, Петјо Коновски, Пламен Бејков и моја маленкост. Борис Христов је држао до тога да се Бугари школују код њега како би их научио да раде са текстом, да преносе свој лични однос, да тумаче улогу. Настојао је да радимо и у недељним данима, док смо ми – млади и заљубљени у живот, радије волели да шетамо Римом, да обилазимо Ватикан, музеје и катедрале. А он се љутио: "Рећи ћу вам све о тим местима, тако да остајете овде. Треба да радимо!" А како је нас хвалио? У ствари, није то често радио, али је за мене највеће признање геније било кад ме је гледао очима пуним суза после успешног извођења неке арије. Прошло је више времена док схватим да је после можданог ударца он гледао на сваки дан као на драгоцени поклон живота. Дивила сам се како памти реплике свих јунака опера у којима је певао. Сећање на те доживљаје и емоције за мене је и данас велико надахнуће. Широм света има много успешних бугарских певача, али је само он основао Академију за Бугаре и увек је поносно понављао да је Бугарин… Мислим да вреди да размислимо о томе данас, када земља доживљава тешке тренутке, а много младих Бугара напушта своју домовину. Својим примером он је свима нама показао како да будемо достојни Бугари и да живимо са лепим и поносним тренуцима историје нашег народа…"

Превод: Александра Ливен