На ободу Софије, тек у самом подножју планине Витоша, тамо где се градска врева постепено стишава и прелива у благи ритам природе, иза вековног дрвећа назире се силуета храма Светог пророка Илије. Историја овог места као да је искочила из дечје књиге за лаку ноћ која нам шапуће да толеранција одавно постоји на нашим просторима и она је кључ за унапређење добробити.
Пролазимо кроз добро одржавано двориште храма у пратњи два умиљата мачора. У цркви нас је срдачно дочекао Његова светост Маркијанополски епископ Константин. Од њега смо сазнали да је камен темељац храма постављен тачно 10 година после Ослобођења Бугарске од Турака. „Овде, у Књажеву, у близини цркве се налази бања минералне воде. Некада је у њу долазио Александар Батенберг који је 1879. године био проглашен за првог бугарског кнеза ослобођене Бугарске,“вратио нас је назад кроз време епископ Константин. Одушевљен очаравајућом снагом воде и чистог ваздуха кнез је тадашњем председнику владе Стефану Стамболову рекао да управо на том месту жели да подигне своју резиденцију. Батенберг је такође хтео да се на истом месту изграде црква и поштанска станица која ће обезбедити везе Бугарске са западним светом. Али кнез није успео да на том месту изгради летњу резиденцију. После војног преврата 1886. године кнез Батенберг је приморан да абдикује. Упркос томе се рад на пројекту изградње храма, који је кнез одобрио, наставља. Темељи храма су положени 20. јула 1888. године, а радови на изградњи цркве су завршени 1893. године.
Храм је осликан знатно касније – у периоду од 1913. до 1919. године, у академском стилу, а не у складу са црквеним канонима. Занимљиво је поменути да је централни иконостас, према запису, дар Стефана Стамболова. Храм је осветио тадашњи митрополит Софијски Партеније, а церемонији су присуствовали Стамболов и сви чланови кабинета. У Батенбергову част село је названо Књажево. Али пре тога…
„Пре тога се ово место звало Бали Ефенди, по имену човека који је некада живео ту. У то време на овом месту је била и мала џамија, а у њеној близини вакуфска имовина која је остављена у наслеђе муслиманском храму. Бали Ефенди је био муслимански мистик, дервиш који је живео у 16. веку, а био је травар и познавалац лековитог биља. Код њега су надом да ће наћи исцељење долазили људи из Софије и њене околине. Бали Ефенди је имао књиге на арапском које су садржале рецепте за лечење лековитим биљем. Стога је Бали Ефенди уживао велику популарност у том крају. И још нешто што свакако морамо поменути. Бали Ефенди је наредио да после његове смрти сва његова имовина буде подељена између становништва хришћанске и муслиманске вероисповести. За живота је Бали Ефенди помагао свима и није делио људе на хришћане и муслимане. То је и разлог да му надену надимак „Бали баба“ што у преводу са турског значи „Медени отац.“ Бали Ефенди је пожелео да буде сахрањен у дворишту у близини мале џамије,“ прича епископ Константин. Управо на рушевинама те џамије је касније „изникао“ храм Светог пророка Илије. Како би се то остварило, Иван Петров, локални родољубац, отишао је у Цариград да би откупио земљиште. Данас се гроб Бали Ефендија налази на свега неколико метара од цркве. Како је могуће да поред хришћанског храма има гроб муслиманског дервиша коме се муслимани клањају у нади да ће наћи спас и излечити се од тешке болести?
„То је питање односа према другима. Бугарски народ је толерантан, а православни хришћани имају више разумевања него остали, објашњава епископ Константин. – Откад постоји ова црква никад није било проблема због тога, јер прави верници су толерантни људи. Они на људе друге вероисповести гледају као на своју браћу. Богобојазни људи су добронамерни, они не гаје мржњу у својим срцима. Православни хришћани су добри људи, праведни муслимани су такође пуни разумевања.“
Епископ Константин је са нескривеним огорчењем признао да је пре пар година, вероватно намерно, спаљен кров гробнице у којој се чува тело Бали Ефендија. Касније је она обновљена и данас дочекује своје посетиоце. У дворишту цркве може се видети и споменик борцима из Књажева палим у Првом и Другом балканском рату 1912-1913. година као и остаци старог постројења за водоснабдевање из 1927. године.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..