Настала од лепоте тренутка, набијена лепим емоцијама среће и сладости изазваних сусретом са природом и смирењем пред њеном снагом, од носталгије за прошлим временом, туге проузроковане људском отуђеношћу у великом граду и осетљивости човекове душе. Тако се укратко могу описати дела сликарке Велине Иванове која је рођена у Бугарској, али већ дуги низ година живи и ради у Шпанији.
Како је млада дама одлучила да постане сликар?
Судбина као да ме је сама изабрала. Моји родитељи кажу да сам била сасвим мала када сам први пут узела кичицу у руке. Први аутопортрет сам направила када сам имала свега 4 године и још нисам знала писати. Отада стално сликам и цртам у очевом атељеу који је пејзажни архитекта. Он је и особа која ме је прва подстакла и подржала на том путу. Затим сам завршила Школу ликовне уметности у граду Тројану, а касније и Универзитет у Великом Трнову. Изузетно важну улогу у мом одрастању одиграли су професори Мотко Бумов и Георги Стојков од којих сам много тога научила још пре него што сам уписала факултет.
Када је имала 22 године Велина је добила стипендију и отпутовала у Шпанију где је наставила своје образовање у чувеној школи уметности у граду Чинчону. Тамо је почела и њена стваралачка каријера. Уследиле су изложбе, такмичења и награде… Две културе су имале благотворно дејство на развој сликарке. У Бугарској је усвојила технику сликања ала прима која се на почетку употребљавала једино за скице и предлоге. У Шпанији је до танчина савладала технику велатура која се користи за добијање семитранспарентног, античког финалног ефекта. У одређеном периоду свог стваралаштва млада уметница ствара радове на граници реализма и апстрактне уметности. Користи уљане боје, акварел, туш и перо.
Сликари се обично опредељују за коришћење једне технике. Али сам ја одлучила да своје вештине развијем у четири правца, односно, четири технике на којима и даље радим. То је од посебног значаја за мене. Мислим да се узајамно употпуњују и на овај начин додатно подстичу мој развој, рекла је сликарка. Призори природе и из градског живота, портрети људи и животиња, тематско сликање – бескрајно широк је дијапазон Велининих дела.
Где налази инспирацију за своје слике?
Надахњује ме лепота и све што зрачи посебном енергијом. Портрети су важан жанр за мене, јер су они одраз људске душе. Она се да видети и осетити у очима, погледу, у целокупној композицији, у комбинацији са бојама и нијансама.
Међу портретима које је насликала Велина налазимо и лик краља Хуана Карлоса I од Шпаније.
Још прве године мог боравка у Шпанији упознала сам се с једним човеком који се из потпуно алтруистичких мотива бринуо о мени и мојој каријери у Шпанији. Он се зове Хосе Гонзалес Онијева. Захваљујући њему сам остварила контакт са шпанским краљем Хуаном Карлосом I за кога сам извршила три наруџбине. На једној слици је владар приказан у свом кабинету, на другој је у униформи, а на трећој је насликан његов омиљени пас.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља Анрија Кулева и документарни филм „Жеља Гери“ у режији Тонислава Христова. Анимација је освојила и..
Институт за етнологију и фолклористику са Етнографским музејом при Бугарској академији наука (ИЕФЕМ-БАН) данас је у центру Софије, под куполом Ларга, отворио изложбу под називом „Жива људска блага – Бугарска“. Поставка представља 44 елемента..
Изложба плаката „Национални археолошки музеј – Ризница Бугарске“ биће свечано отворена данас у галерији “Методи Мета Петров” у Цариброду, Србија. „Са историјом дужом од 130 година, Национални археолошки музеј је једна од најстаријих културних..
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља..