Пре 100 година, 14. октобра, Бугарска је ушла у Први светски рат. То се десило после Првог и Другог Балканског рата у којима се она борила за ослобађање територија насељених претежно бугарским становништвом. Први је био за нас успешан, други пак је изазвао националну катастрофу.

Одлука цара Фердинанда и владе Васила Радославова да увуку Бугарску у светски конфликт данас се сматра политичком грешком. Али како је на то гледало тадашње друштво после „изгубљених победа“ у Балканском рату и невраћених територија са бугарским становништвом? Према доценту Лизбет Љубеновој са Института за историјска истраживања Бугарске академије наука, то је један веома сложен проблем. А пронађени недавно документи из личне архиве Васила Радославова сведоче да се он до последњег тренутка противио уласку Бугарске у рат. Одмах после Другог балканског рата, још 1913. године, почели су преговори и Радославов је покушао да се избори за такозвани „оружани неутралитет“. Када су већ била оцртана два супротна војна савеза у Великом рату, почели су и преговори како са земљама из будуће Антанте, тако и са Турском, о томе какве одштете може да прими Бугарска, ако не учествује у рату.

„То је једна веома дуга и сложена дипломатска кореспонденција, наводи доцент Љубенова. И она заиста показује тежњу бугарске владе да избегне рат. Постоје веома занимљиви документи у којима Радославов замишља ствари на мал те не идеалистички начин – да ће Велике силе ратовати међу собом, да ће се узајамно уморити и баш пред крај рата, он ће ставити на дипломатски сто питање о Македонији. И пошто нико више неће бити расположен за сукобе, проблем ће бити решен у нашу корист. У ствари, уопште није испало тако, јер су провокације на бугарско-грчкој граници почеле много раније пуцњавама. Турска је такође тежила да повеже ма какве територијалне компензације за наш неутралитет уласком Бугарске у рат и то на страни Немачке. На крају крајева, уочи октобра 1915. смо примили ноту у којој се инсистирало да Бугарска одреди на чијој ће страни стати. Тако да су нам Велике силе и наши суседи практично онемогућили неутралитет.“

Зашто је Бугарска изабрала коалицију са Централним силама?

„Г. 1915., када смо ушли у рат, Бугарска је проценила актуелне тада политичке силе. Занимљиво је да су скоро сви наши дипломатски представници прорицали крах Немачке, јер се рат разрастао, прелазио пределе Европе, а Немци нису имали довољно ресурса, посебно на мору. Тамо су доминирали Велика Британија, а касније и САД. Али је на копненим фронтовима Немачка бележила победу за победом. У једном тренутку чак су наши дипломатски представници били категорични да Турска и остали савезници Немачке постају све непопустљивији јер брзо напредују. Антанта је била шокирана падом Анверса и тиме како је била прегажена Белгија. Када је Бугарска ушла у рат, Немачка је управо потиснула и руске војске. Тј. показала је да поседује ресурс да ратује и стварала утисак да ће бити победник бар на копну, иако је изгубила већи део својих колонија у Кини и Африци.“

У току Првог светског рата бугарска војска је забележила славне победе у Македонији, Добруџи, Поморављу и другде, али је рат био унапред изгубљен. Према доценту Љубеновој, ентузијазам у Великом рату, посебно при крају сукоба, није био исти као онај у Балканским ратовима. Они као да су остали врхунац бугарског патриотизма, тежње решити национално питање.

„На почетку рата патриотизам је веома снажан, али при крају то није тако и разлога има пуно, истиче она. Као прво, Бугарска није издржала економски, иако је њена привреда била затворена, није била активна на спољнотрговинском плану, није зависила од великих страних инвестиција, није се могла похвалити високо развијеном индустријом. А становништво је било буквално исцрпљено, јер је рат био много дужи од очекиваног. Осим тога из дојава војних обавештајаца је постало јасно да војници немају довољно муниција, а ни хлеба.“

Како наводи Лизбет Љубенова, и војска није била добро наоружана. Људи нису имали ни одећу, ни нормалну храну. Високој команди су слати запањујући извештаји о мањку хране и незадовољству војника. Свакако да су се у таквим условима развијале и болести. Око 115 хиљада је преминуло на ратиштима.

Како данас треба изучавати учешће Бугарске у ратовима које је она водила за национално уједињење у школама?

„Ми треба да водимо рачуна о томе да су у ствари све решавале Велике силе. Али, за разлику од њих, ми нисмо се борили како се борила Велика Британија за нешто у Месопотамији, како се борила Немачка за своје колоније у Африци и Кини, где ни она, ни остали представници Великих сила реално немају места. На крају крајева они су се борили и за Дарданеле, јер ко држи морске пролазе контролише и већи део војног и трговачког промета. Ми смо се, за разлику од осталих, борили само за једну ствар: да ујединимо Бугаре под једним кровом, да имамо једну заједничку отаџбину, да нема више избеглица који стално прелазе границе, а и чете ВМРО-а да не шетају стално тамо-амо у покушају да бране то лутајуће становништво. Ми смо се борили за једну племениту ствар. Али у историји нема племенитих савеза. На жалост, нема ни племенитих мировних уговора. Ту је и мимоилажење – да се ми боримо за идеале. У крајњој линији доминирају прагматизам, економски интереси, и нико не брине о патњама малих народа“, закључује Лизбет Љубенова.

Превод: Александра Ливен