Она живи у подножју активних вулкана на Хавајима, ради на Смитсонијевом институту за тропска истраживања у Панами, изучава живот шишмишева у афричкој Републици Малави. Али и поред тога најзанимљивија и егзотична држава где јој се увек догађају фантастичне ствари је… Бугарска. То тврди млада и веома енергична истраживачица шишмишева Антонија Хубанчева. „Никада нисам веровала да ћу видети толико много места. Ја сам из веома сиромашне породице и никада нигде нисмо путовали. Али се точак судбине окренуо и ја сам обишла свет“, прича Антонија и додаје да су сва њена путовања везана за посао. Своју професију изабрала је буквално за 15 минута, колико је потрајала презентација младих научника који се баве слепим мишевима.
Чиме су је толико привукле ове симпатичне животињице?
„Привукло ме то што су сисари о којима знамо исувише мало. Будући да су мали, плишани, нико их не сматра мишевима. А они су и веома паметни! Као пси! Чак смем тврдити да је мој пас нешто глупљи од већине љиљака“, прича Тони.
Да ли је међутим лако успоставити контакт са шишмишевима? Да ли су они пријатељски расположени?
„Изванредно пријатељски расположени су! За мене нема лепше ствари од тога да ти шишмиш једе с руке! Толико звучно мљацкају, са толиким задовољством једу да и теби дође да поједеш неки инсект! Створења која знају да уживају у свету и животу.“
Много младих бугарских научника одаје предност каријери ван предела земље, али је Антонија изабрала домовину. Зашто?
„Наука се тешко даје свугде у свету и свугде је лоше плаћена. Конкуренција је невероватна – они који се боре за финансирање су најпаметнији људи у свету. Једноставно у Бугарској треба да будеш иницијативнији. Данас свет је отворенији. Моја генерација има срећу да путује слободно и да конкурише за шта све не. Свакако, највероватније ће ти рећи: „Не ваљаш!“, али ништа ти не смета да пробаш. Радује ме шанса да чиним људе срећним, радује ме да око мене има пуно младих који знају шта желе од живота.“
Када негде путује Тони не тежи да стекне претходно детаљну информацију о местима која ће посетити. Да ли то ипак не крије неке ризике?
„Десило се тако да сам у моје прво велико путовање кренула а да при томе уопште нисам имала идеју куда идем. Нисам гајила неке предрасуде, нисам имала и велика очекивања. И видела сам много више, него што обично виде људи који су се трудили да схвате куда путују. То су две различите стратегије. Током година, и то захваљујући случајности која је била рођена мањком времена, схватила сам да је управо то мој начин путовања – да препустим местима и људима да ми сами о себи све испричају.“
Пошто је обишла свет, Тони не крије да је њена највећа пасија Латинска Америка и прецизира:
„Она ме освојила још када сам била мало дете преко једне песмице Киплинга: „Бразил, Бразил, да ли ћу видети Бразил пре него што остарим?“. На крају се каже да ако не одеш тамо немаш шансу да га видиш. Отада Латинска Америка буквално кључа и врије у мојој свести. Са њеним прашумама – толико дивљим, толико нетакнутим! И сада сам веома срећна, јер ускоро путујем у Гвајану. Снимаћемо научно-популарни филм о животу љиљака, и тачније једног представника те врсте – огромног, наранџастог, с великим кривим канџама којима хвата рибу у тамним водама потока. Надамо се да испричамо више о њему иако су у јавности шишмиши везани за мађију и нешто негативно.“
Пре неколико месеци Тони се вратила из истраживачке мисије у Африци. Шта је донела са собом – у ранцу и у свом срцу?
„Осим неколико маларијских плазмодијума и неколико ожиљака, донела сам увереност да је тај живот непредвидив, да не можемо да га контролишемо. Може да не доживимо баш оне ствари које желимо, али увек ће се десити и нешто лепо!“
Превод: Александра Ливен
Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..
Бугарско културно друштво „Мартеница” из немачког града Штутгарта обележава две деценије свог постојања свечаним концертом под називом „20 година Мартенице”. Званични догађај ће се одржати 7. децембра у 17.00 часова по локалном времену, преноси БТА...
Љуто је култура – у то је убеђен Александар Кјуркчијев – Сандо, оснивач фарме љутих папричица у близини Софије и првог музеја љутог у Бугарској. По други пут заредом, у селу Лозен недалеко од бугарске престонице, он организује фестивал „Љути Божић на..
Скоро две трећине грађана Бугарске изјавило је да су били срећни током 2024. године, док 26% испитаника изражава супротан став, показало је традиционално..
У самом центру бугарске престонице данас почиње тродневни базар „Мој Еко Божић“, који ће се затворити 22. децембра. Ово празнично догађање посетиоцима..
Бугарске државне железнице (БДЖ) припремају празнично путовање за љубитеље возова. Божићни воз са парном локомотивом и шест свечано украшених вагона..