У задње време се у медијима често говори и пише о аутизму. Процењује се да већина аутиста има генијалне способности (односно, показују изузетне моторне, математичке и друге вештине), али се код нас врло често деци у том стању не може поставити правилна дијагноза. Колики је број деце оболеле од аутизма, није познато јер нема тачне статистике. Ниједна институција у земљи не води рачуна о томе. Према незваничним подацима, на сваке 80 деце једно је аутистично, док 4 од 5 деце којој је постављена дијагноза аутизам мушког су пола.

У ствари, број ове деце није занемарив, а и она се на први поглед не разликују од својих вршњака. Проблеми са разумевањем и комуникацијом с другим људима, а исто тако и социјална изолација постају видљивији тек кад се дете са сличним поремећајем нађе у дечјем вртићу или школи. Често наставно особље и остали ученици нису припремљени за суочавање са аутизмом. Проблеми на које у комуникацији наилазе малишани са аутизмом представљају највећу тешкоћу и изазов за њихове породице. Главни циљ када је у питању брига о таквој деци јесте формирање самосталне и функционалне личности која би у најбољој мери развила своје способности и потенцијал. Владимир је имао непуне три године када је његова мајка приметила да нешто није у реду с њеним дететом пошто оно није разговарало, нити реаговало на било који начин када је у његовој близини било друге деце. Бројне часове је проводило играјући се предметима који нису играчке. Места за децу попут Владимира у дечјим вртићима код нас нема, без обзира на то што према закону она имају право на то. Обично када у породици има дете с аутизмом један од родитеља не ради како би се бринуо о њему. Проблем је у томе да код нас не постоји институција која да се озбиљно бави проблемима аутиста. У појединим местима су отворени дневни центри за чије се услуге плаћа. Исто тако нема квалификованих стручњака за рад са децом са таквим поремећајем. Број деце са аутизмом је у последњих неколико година у порасту, али упркос томе ови наши суграђани и даље остају невидљиви у друштву.

Недавно је Црвени крст у Софији покренуо свој пројекат подршке аутистичној деци у великом граду. Сви учесници на њему су убеђени да деца са проблемима у комуникацији могу да се у потпуности интегришу у друштво, довољно је да се благовремено предузму одговарајуће мере. „Главна препрека је у томе што одбијамо да прихватимо да су ова деца као сва остала, да и она имају вештине и способности и могу бити од користи себи и другима,“ објашњава Невелина Стојнева, руководилац пројекта „Пријатељи деце и омладине из групе поремећаја аутистичког спектра“ који је разрадила софијска канцеларија Црвеног крста Бугарске.

„Пројекат који је покренут пре годину дана ближи се свом крају. Једна од његових активности је усмерена на ангажованост и учешће јавности у решавању тог проблема. С једне стране, информишемо људе о аутизму, а с друге  покушавамо да изазовемо емпатију и разумевање за ову децу. Реч је о специфичном поремећају који обично не разумеју људи који никад нису били у контакту са аутистима. Непогодни услови живота у којима ова деца живе нису ништа мање проблематични. Циљ нашег пројекта је да разбијемо утврђене стереотипе. Помаже нам 35 младих волонтера при Црвеном крсту Бугарске. Циљна група су нам људи старости између 10 и 25 година. Волонтери Црвеног крста посећују центре за рехабилитацију и помажу специјалистима. Организујемо занимљиве радионице за децу са аутизмом како би осетила нашу бригу. Приметили смо да то позитивно утиче на њихов развој. У целини гледано, трудимо се да објединимо напоре највећег могућег броја институција из јавног и невладиног сектора који имају искуство у раду са децом и младим људима оболелим од аутизма,“ рекла је на крају разговора Невелина Стојнева. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова