Пре пет година Иван Гјаурски се у оквиру програма који студентима омогућава боравак и рад у САД обрео на Аљасци, а поларна светлост као да му је отворила нове видике. Има признате степене бачелора социјалног рада и магистра међународних пословних односа, а стекао их је на Софијском универзитету „Св.Климент Охридски“. На Аљасци се вратио својој давнашњој пасији – кувању. Данас Иван има 30 година и два ресторана које поседује захваљујући напорном раду на крајњем северу Америке. Да би обистинио свој сан биле су му потребне две и по године рада као бармена и конобара:
„Живим у Фербанксу, граду који има нешто изнад 100 хиљада становника, али упркос томе што није велик у њему има пуно ресторана. Радио сам у некима од најбољих. Убедио сам се да су мане услуге скоро свуда исте, а и не постоје неке веће разлике од ресторана до ресторана кад су јеловници у питању. Решио сам да пробам да урадим нешто квалитетније и различитије“, прича Иван.
Каже да је зимски туризам у Фербанксу у успону, а највећа туристичка атракција је тако звана северна зора (поларна светлост). Хотели у близини Иванових ресторана су увек пуни туриста.
Најпре је отворио палачинкарницу. И ако је на нашим просторима палачинка најчешће омиљени слаткиш за недељни доручак, Иванова палачинкарница је била прва те врсте на Аљасци.Локална служба противпожарне безбедности није могла решити које критеријуме за спровођење противпожарне заштите да примени према том локалу, јер дотле није виделе такве уређаје за справљање палачинки – сачеве, усијане црепуље и сличне непознате предмете. „Знаш, у Америци ти је безбедност најважнија ствар!“, додаје Иван.
Сачеве су Американци уврстили у категорију "роштиљ" што је значило да Иван мора набавити прескупу вентилациону опрему која је била изнад финансијских могућности бугарског предузетника. Суочен са ризиком од затварања локала, Иван је кренуо у борбу са папирологијом и успео да се избори са администрацијом.
Након одговарајућих измена локалне Уредбе о мерама заштите од пожара, објекат је добио употребну дозволу и сада има у понуди више од 40 врста палачинки – са чоколадом, воћем, са кремом бриле, алфредо сосом, а такође и са сиром и мармеладом – надевом типичним једино за Бугарску. Други Иванов ресторан нуди медитеранску и европску кухињу, а на јеловнику су и шопска салата, сармице од винове лозе, пачја супа према бугарском рецепту, бурек паприке, мусака.
Што се бугарске ракије тиче:
„Имамо лиценцу за служење алкохола, али тако нешто овде нико не би пио. Из Сијетла могу да набавим бугарско пиво само што није лако организовати његову редовну испоруку. Ипак смо на Аљасци – хиљадама километара удаљени од осталих савезних држава. Добављачима треба не само више времена, него и више средстава да све то среде“, објашњава Иван.
Познато је да је кинеска храна свуда у свету прилагођена локалном укусу. Питам Ивана, да ли је он адаптирао бугарску кухињу на начин који би је приближио укусу житеља Аљаске:
„Мање више јесам. У противном не би било веће шансе да успем – категоричан је Иван. – Ево, рецимо ми имамо у понуди палачинке са димљеним лососом. Не само зато што локалци јако воле лосос, него и туристи кад дођу желе да пробају овдашњи лосос“.
Како се Иван осећа на толико егзотичном месту каква је Аљаска? Како се мештани односе према дошљацима?
„Опште узев, боље него у Европи – смешка се Иван. – Америка је земља имиграната. Овде је нешто сасвим нормално бити дошљак. На Аљасци још више. Мало је људи који припадају другој генерацији локалаца. Пре стотинак година овде су откривени злато и нафта, па је почело масовно досељавање. Нас, Бугара је овде 15. Али има и Молдована,Румуна, Срба, Руса, Белоруса. У мом окружењу су све сами имигранти“.
При крају разговора Иван упућује своју поруку:
„Желим да искористим прилику и пренесем поздраве домовини. За нови ресторан сам набавио огроман телевизор. Имам око36 часова спотова из Бугарске и по цео дан их пуштам посетиоцима. Већина њих нису ни чули за Бугарску. „Јао, што је лепа та твоја земља! Па шта ћеш ти овде?!“, диве се они. А кад ја по цео дан гледам те спотове, не осећам се далеко од Бугарске – тврди Иван, који на Аљасци живи са супругом, Бугарком Жаном, а у тренутку када смо са њим разговарали он је са друштвом из Бугарске славио Митровдан. – Поред тога настојим да се што чешће враћам у Бугарску јер су ми родбина и пријатељи тамо. Тамо ми је срце и душа. Једног дана ћу се вратити у Бугарску и остати тамо заувек”.
Превод: Ана АндрејеваОпстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..
Бугарско културно друштво „Мартеница” из немачког града Штутгарта обележава две деценије свог постојања свечаним концертом под називом „20 година Мартенице”. Званични догађај ће се одржати 7. децембра у 17.00 часова по локалном времену, преноси БТА...
Љуто је култура – у то је убеђен Александар Кјуркчијев – Сандо, оснивач фарме љутих папричица у близини Софије и првог музеја љутог у Бугарској. По други пут заредом, у селу Лозен недалеко од бугарске престонице, он организује фестивал „Љути Божић на..
Израда плетених производа је традиционални занат који заслужује оживљавање, сматра Александрина Пандурска, позната по својим бројним пројектима..
Организације за заштиту животиња протестовале су испред софијске Градске управе, захтевајући хуманије услове у општинским прихватилиштима. Активисти..