Често је за корак испред осталих истраживачких репортера и први даје публицитет низу кривичних дела: крађама, убиствима, саобраћајним несрећама, експлозијама. Поставља стандарде у ресору у којем је веома лако склизнути и упасти у замку сензације. Одликован је бројним признањима. Убеђен је да:
„Постоје границе које не смемо прећи. Има ствари које знам, али им намерно не дајем публицитет пошто су у питању веома тешки случајеви. Али када имамо једно чисто кривично дело, наша улога није да пресудимо ко је крив него да представимо чињенице без залажења у непотребне детаље, дакле, да ствари прикажемо онакве какве јесу. Јер би у супротном сакрили истину за једну страну и самим тим постали пристрасни. Прећуткивање неких релевантних чињеница о неком случају може да претвори један стваран случај у измишљену причу.“ То су норме којих се придржава истраживачки новинар Бугарског националног радија Николај Христов. О томе како скоро увек успева да се докопа вести пре других Николај је скромно рекао:
„То се дешава временом, стицањем искуства. У овом ресору сам више од 15 година. Кад за собом имаш такав радни стаж, може се рећи да већ познајеш све у једном систему, изузев руководстава МУП-а која се мењају на сваке 4 године, а у последње време и чешће. Све је то могуће захваљујући односима које смо изградили, уз узајамно поверење и поштовање, на нижим нивоима у МУП-у.“
Николај је нам открио да када је начинио прве кораке у новинарству није ни слутио да ће једног дана постати истраживачки репортер, али када је зашао у свет истраживачког новинарства:
„Временом сам схватио да оно даје много више емоција него остали ресори који су далеко „сталоженији“ и код којих нема толико ходања улицама и излазака у ноћним сатима. Ја сам 24 часа у „стенд-бај“ режиму рада,“ каже Николај и додаје како се човек временом навикава на тај ритам, без жртвовања времена за породицу. О томе како успева да се избори са сталним стресом на послу Николај је рекао:
„Веома је битно кад радиш у тој сфери да ти, грубо речено, буде свеједно, јер би се у супротном обрео у лудници. Сведок сам страшних призора које мало ко има прилику да види. Улазим тамо где могу да уђу једино полицајци и очевици тешких кривичних дела. Ако сваки случај о коме извештаваш доживиш превише лично, вероватноћа да се нешто у теби преломи и да престанеш да се бавиш тим послом је веома велика.“
На питање како се кроз године, према његовим запажањима, мења профил криминала Николај је одговорио:
„Мења се профил криминала у већим градовима. У њима више нема свега онога што смо виђали током 90-их година у читавој земљи – младића напумпаних мишића са палицама у рукама, дебелих ланаца око врата и уских поткошуља. Али у малим градовима ствари се нису пуно промениле. Тамо ликове које знамо из 90-их година нису претрпели неку еволуцију. У градовима попут Софије и Варне, у којима је криминалцима пошло за руком да избришу део своје прошлости, они већ носе скупа и фирмирана одела и више не иду у дискотеке где се пушта турбо фолк него у пијано барове,“ каже Николај. Бугари активно учествују у међународној трговини дрогом:
„Најдрагоценији су кадрови који су стекли поморско образовање и који управљају јахтама преко Атлантика и преносе различите „биљке“ (да их тако назовемо) са специјалном применом. Бугари су постали део светских корпорација које се баве незаконитом делатношћу. Све те количине кокаина заплењеног на граници – наравно да није реч о бугарском каналу. Нико у Бугарској нема новца за набавку десетина килограма кокаина који ће извозити. Реч је о логистичкој делатности на нижем нивоу.“
Питали смо Николаја Христова шта је по њему неопходно да се предузме како би смањили ниво криминала који код нас већ ужива ранг друштвеног феномена?
„Треба да се промени свеопште схватање да у тој земљи влада некажњеност. То је оно што тренутно виде криминалци, жртве и обични грађани. Почев од ситног криминала по нашим селима, убистава због пензија у висини од 80 лева (40 евра) преко оружаних пљачки, крађа новца са банковних картица до сајбер криминала – свугде влада апсолутна некажњеност. Тренутно има бум телефонских превара. Само у Софији сваког дана врши се по 4-5 кривичних дела те врсте. Али досад нисам чуо о некој свеобухватној операцији за елиминацију те врсте криминала, за што има пар објашњења – а једно је да људи који се баве тиме имају неку заштиту и прослеђују део новца низ ланац, али коме – то нико не зна,“ рекао је Николај Христов.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..
Бугарско културно друштво „Мартеница” из немачког града Штутгарта обележава две деценије свог постојања свечаним концертом под називом „20 година Мартенице”. Званични догађај ће се одржати 7. децембра у 17.00 часова по локалном времену, преноси БТА...
Љуто је култура – у то је убеђен Александар Кјуркчијев – Сандо, оснивач фарме љутих папричица у близини Софије и првог музеја љутог у Бугарској. По други пут заредом, у селу Лозен недалеко од бугарске престонице, он организује фестивал „Љути Божић на..
Израда плетених производа је традиционални занат који заслужује оживљавање, сматра Александрина Пандурска, позната по својим бројним пројектима..
Организације за заштиту животиња протестовале су испред софијске Градске управе, захтевајући хуманије услове у општинским прихватилиштима. Активисти..