Деца, рођена после 2.000 г. – генерација Z, расту у временима када је виртуелна реалност надомак руке, а интернет се претворио у неопходност и малтене сенку сваког појединца. Али ова доступност модерних технологија има своје лице и наличје. Поред предности (као рецимо муњевити приступ информацији), оне крију и низ опасности за подмладак. Да би се те опасности спречиле, деца, родитељи и учитељи морају бити дигитално писмени. Да у томе помогну ставили су себи у задатак учесници иницијативе DigitalKidz.

Према Ивелини Атанасовој, председници фондације „Дигитална деца” и покретачу иницијативе DigitalKidz, важно је да одрасли унапреде своје технолошке вештине и компетенције.  Да схвате суштину технологија као и да буду свесни опасности које оне крију, да су припремљени за васпитање деце када је у питању правилна примена тих технологија:

Децу учимо да не дирају утичнице и да се не играју оштрим предметима, али некако не обраћамо довољну пажњу на то да технологије које оне интуитивно усвајају представљају ништа мању опасност за њихову безбедност и идентитет. Када се неконтролисано користе оне су у стању да нам одузму људскост и да замене општење, емпатију и међуљудске односе чатом преко мобилног. Статистика показује да више од половине мајки и очева не познаје програме родитељске контроле. Према томе они не знају шта им деца раде на интернету, с ким комуницирају, какву садржину на мрежи претражују и користе. Преко 80 процената савремене деце почиње да интензивно користс интернет још пре пубертета. Свако треће дете добијало је сексуалну поруку на мрежи, свако шесто дете је објекат сајбер малтретирања, које често прераста у малтретирање у офлајн свету.  Учимо децу да не разговарају са непознатим људима на улици, али не умемо да их заштитимо када је реч о комуникацији и употреби садржаја интернет страница.

Ивелина Атанасова оцењује све већи број учитеља у поодмаклим годинама у земљи као изазов пред дигиталним описмењавањем:

Када они не желе да иду у корак са новим технологијама, да промене методологију према којој предају и схвате како савремена деца мисле и опажају свет на различитији начин, комуникација између деце и учитеља постаје неефикасна. Савремена деца су добро оријентисана када је визија у питању. Да би схватила информацију и сазнала нешто ново она имају потребу да користе своја чула – да додирну ствари, да их доживе из прве руке. Технологије не само мењају начин на који се забављамо, него и начин на који истражујемо свет и међусобно комуницирамо. А то у великој мери утиче на методологију излагања наставне грађе у школи, премда се то још не идентификује као проблем и потреба.

Дуго седење испред телевизора или компјутера води у физичку неактивност. Ивелина Атанасова даје следећи савет:

Родитељ треба да зна како да подстакне физичку активност детета. То не мора да значи да дете треба да се бави неким спортом. Има доста игара и других занимања који могу бити део свакодневице и васпитања – уз то сасвим природно и неусиљено, никако као додатни напор који би тражио више времена, трошкова или енергију. Још једна мана технологија је то што могу да потисну креативност и иновативност деце. Али оне могу нашкодити подмлатку једино ако се одрасли не потруде да постигну баланс. Да би деца била упозорена на све опасности које вребају на интернету, неопходно је да се најпре добро припреме њихови родитељи, да им буду од помоћи. Убеђена сам да пре но што кривицу за оно што нам је одузето због дигитализације свалимо на технологије, треба да се упитамо шта ми у ствари дајемо својој деци и како их припремамо за њихову употребу.

Превод: Ана Андрејева