„Соколе, сиви соколе, верни побратиме хајдучки. Кад летиш високо, не видиш ли далеко, тамо где ми је равно, очево двориште?“ – пева се у народној песми у којој је наш народ ову птицу грабљивицу опевао као пријатеља коме може да повери своје најскривеније тајне и муку. У бугарском народном стваралаштву је соко симбол мушке снаге, храбрости, бурног карактера и несаломивог духа Бугарина који жуди за слободом и независношћу.

Данас смо изгубили некадашњу романтичну представу о тој птици која лети високо. Али има људи за које је одгој сокола и брига за њихову заштиту пријатно и смислено занимање. Међу великим љубитељима ове птице грабљивице је и Павел Јакимов из Софије. Има две дипломе – Шумарског и Богословског факултета, али га највише привлачи свет сокола. Павел је утемељивач Бугарске асоцијације за заштиту дивљих птица која постоји већ 17 година, а једина је код нас која се бави проблемима везаним за лов са птицама грабљивицама.

„Наш циљ је да промовисањем тих древних метода лова са птицама упознамо друштво са њиховим проблемима, те да смањимо стрес којем су подвргнута перната створења,“ каже Павел Јакимов. Разлика између сокола и осталих птица грабљивица се огледа у стилу лова. Тако, рецимо, јастреб и орао се на плен обрушавају с места на које су слетели, а соколови буквално „висе у ваздуху.“

Ево шта нам је открио о природи сокола Павел Јакимов:

„Соколарство има друштвени и еколошки аспект. Кад је реч о лову, соко успева да ухвати ловину једном у десет напада. У случају да птицу пуштају бар једном дневно, ми ћемо за месец дана имати 1,2, највише 3 броја дивље животиње које је ухватио соко. А то је вишеструко мање него у лову оружјем. Нажалост, соко је у природи изложен лошим условима. Ми људи смо најсвирепија бића и ту бих желео да скренем пажњу на следеће: у Бугарској има пуно љубитеља голубова који тенденциозно убијају соколове. А то ствара лош имиџ бугарских голубара.“


Павел Јакимов је свима који су се определили за бављење соколарством саветовао да прво добро процене хоће ли имати времена за птицу, којој сваког дана треба да посвећују најмање сат до два времена. То је време кад се одлази у поље како би пустили птицу у слободан лет. Проблем је у томе што је Софијско поље превише изграђено тако да су соколари приморани да путују на удаљена места. „Људи су до те мере ушли у природна станишта дивљих птица да их често видимо и у градовима. Све чешћи су и случајеви сукоба између човека и природе,“ каже Павел Јакимов.

„Ми соколари смо пронашли методу превенције тог конфликта. А сви знамо какав озбиљан проблем су птице које су у близини аеродрома. Аеродроми привлаче свакојаке врсте птица, пре свега вране, галебове и многе голубове. Због тога је тренутак полетања или слетања авиона веома критичан. Једна врана која је случајно улетела у мотор авиона може да нанесе велику штету. Једино се природним средствима можемо супротставити птицама које нападају винограде, воћњаке, расаднике, уопште у свим случајевима конфликта између природе и човека. Замислите да у собу сад уђе један медвед. Немогуће је да се навикнемо на његово присуство, пошто је он звер која је на врху ланца исхране. То је и објашњење зашто појава једне птице грабљивице изазива толико велику панику. Коришћење сокола у те сврхе је најеколошкија могућа метода заштите споменика културе и зграда од птица. Баш ми је чудно зашто на Софијском аеродрому не користе сличне методе. Уместо тога је постављен апарат који производи звучни сигнал за растеривање  птица. Али смо ми видели како је врана слетела на тај апарат док је био укључен. А то показује да је ефикасност врло ниска пошто не можеш да се у природи бориш вештачким средствима које су људи смислили,“ рекао је г. Јакимов.

       
Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографие: лична архива и wikipedia.org