Пре два дана су у Софији одржана два музичка догађаја уз учешће Албене Петрович-Врачанске – промоција албума са песмама њеног деде, композитора Андреја Врачанског и концерт посвећен националном празнику Луксембурга.

„Концерт који је трио Ars  Nova  Lux из Луксембурга одржао у оквиру Софијских музичких недеља био посвећен националном празнику Луксембурга (23. јун), каже Албена. – Пре пет година смо са флаутисткињом Маријом Митевом основале овај ансамбл. У Софији је трио извео програм у који су била укључена дела неколико луксембуршких композитора. Међу њима су биле Лу Костер и Хелен Бухолц – две даме које су стварале крајем 19. до почетка 20. века. Представљена су и дела још неколико њихових сународника – Едмонда Ленца, Клода Ленерса (добро познатог бугарској публици) и Пјера Вебера (представника млађе генерације). Многи комади су први пут изведени у Бугарској. Премијерно су изведене две композиције које сам ја потписала - Love Songs и Lonely Soul.“

Осим Марије Митеве у саставу трија Ars  Nova  Lux су Луиза Партриђ-Мауро (мецосопран) и Кае Шираки (клавир).

Поред дела поменутих луксембуршких композитора је у камерној дворани „Блгарија“ трио извео композиције Равела, Пијацоле и Георгија Златева-Черкина. Неколико сати пре концерта одржана је и промоција албума са делима Андреја Врачанског. Без обзира на то што је аутор на десетине кола која се изводе уз пратњу дувачког оркестра, 30 маршева, 43 румбе, фокстрота, валцера и других плесних комада Андреј Врачански је релативно непознат широј публици код нас. Чак су нека његова популарна кола као што су „Моја вереница,“ „Весело срце,“„На сеоском бунару,“ приписивана Дику Илијеву. Врачански је ученик чешког капел-мајстора Александра Вејнера и мајстора кола која се играју уз пратњу дувачког оркестра Дика Илијева. Читав свој живот је посветио раду са дувачким оркестрима по селима и градовима. А његов таленат је оставио дубок траг у нашој музичкој култури.

„Промоција албума са делима мог деде ми је заиста битан догађај, каже његова унука. – Напустио нас је 1990. године, а данас, 29 година касније, по први пут се издаје албум на којем су се нашла његова кола. Сви који се професионално баве музиком у Бугарској знају ко је Андреј Врачански, без обзира на то што је он у једној или другој мери био у сенци Дика Илијева. Мој деда је био веома скроман човек који је стварао без много буке. Сећам се његове мале собе пуне књига и партитура. У њој је компоновао своја дела. Проводила сам сате у њој, читала сам, сликала, прегледавала партитуре и можда сам се тад „заразила“ стваралачким „вирусом.“ Пре пет година је мој отац Илија Врачански написао књигу под насловом „Андреј Врачански – познати и непознати,“ коју је објавила издавачка кућа „Музика.“ Реч је о двојезичном издању – на бугарском и француском језику. Мој деда је био личност која је одиграла посебно важну улогу у периоду када је на северу земље постојао један прави феномен – дувачки оркестри и народна музика коју су они изводили. То су били ауторски комади, али су упркос томе имена аутора остала у другом плану пошто су њихова дела представљана као народна. То је и разлог зашто нема довољно информација о њима. Ми смо направили збирку композиција Андреја Врачанског. Он је написао укупно 52 кола, а снимљено је само 17. Без обзира на то што је та музика потпуно другачија од мог стила писања, волим да је слушам пошто је веома свежа…“ рекла је Албена Петрович-Врачанска.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива