Недалеко од села Ботево, око 30 км јужно од Добрича и 35 км северно од Варне, на месту где извире лековита вода познатом као Маринин извор, могу се видети беле зидине манастира Свете Марине.

Према сачуваним историјским подацима, ово место је било у поседу турског бега који је одлучио да на овом рајском кутку усред природе подигне свој сарај. Радови на изградњи су почели, али је приликом чишћења и припреме терена пронађен камени крст са натписом: „Света Марина.“ Тада је турски племић продао ово место старцу по имену Лечо из села Ботево, који га је поклонио будућем манастиру. Године 1882. Црквени одбор је донео одлуку да се изграде једна капела и две бање са лековитом водом – мушка и женска. Подигнуте су и две чесме, једна од којих шестоугаоног облика са 12 лула. Све је саграђено средствима која су становници области прикупили и донирали. 17. јула, када се слави спомен на Свету мученицу Марину, на том месту се одржавао један од највећих сабора у Добруџи. Празник је трајао три дана – свештеници су освештавали воду, а затим су се изводиле песме и играла кола. Све до 1944. године се на истом том месту одржавао један од највећих вашара у Добруџи. Пристизали су гости из Добрича, Варне, Шумена и читаве североисточне Бугарске. Специјално за трговце је направљено дрвено склониште дуго 150 м где су могли да излажу своје производе. Након 9. септембра 1944. године се та манифестација престала организовати, а приступ Маринином извору је забрањен. Али су се захваљујући том извору водом снабдевала суседна села. Људи из села Ботево, близу места где је изграђена капела Свете Марине, никад нису заборавили свој празник. По старој хришћанској традицији, они се и данас окупљају на том месту како би се помолили свецима за берићет и здравље. Након демократских преображаја у земљи (1989), људи су се полако вратили тој традицији. 

2016. године је на сабор код Марининог врела дошло око 2.000 људи. Ово је знак да стара традиција оживљава и Бугари данас желе да у изворном облику сачувају наслеђе нашег народа, каже Мирослава Петрова, председник читалишта „Будућност“ у селу Ботево. Без обзира на то што се Ботево налази на међи Варненске и Добричке области, наше село није толико безводно, а познато је да Добруџа пати од недостатка воде. Наоколо је било много башти у којима су се гајиле различите повртарске врсте, а и многи трговци су продавали воће и поврће на пијаци. Гости су стизали дан раније да преноће и учествују на бдењу уочи Мариндана, тако ми у Ботеву зовемо овај празник. Код нас се он повезује са жетвом и плодношћу. Рано ујутру се освештава вода након чега гости улазе у бању како би се умили хладном изворском водом за здравље. Почетком 20. века су се за празник по сокацима везивале љуљашке, постављали су точкове, а организовали су и многе друге атракције за мале и одрасле. Било је и циркуских артиста, људи који су ходали на штулама и уопште свакојаких атракција какве су тада постојале.

У селу Ботево нема човека који да не зна причу о Маринином извору изнад села:

О томе када и како се почео славити овај празник и зашто је посвећен Светој Марини нема тачних података. У народу постоје разна предања која су била популарна током година, каже Мирослава Петрова. „Према једном од њих, баба и деда из села су одлучили да оду у оближњи град, те су обећали својој 12-годишњој унуци Марини да ће је повести са собом. Али су сутрадан кренули без ње пошто нису хтели да је буде. Након што се Марина пробудила и схватила да су је оставили, кренула је сама да их тражи. Пут је пролазио кроз шуму и она је залутала. Исцрпљена Марина је стигла до једног бунара са којег је пила воду и тамо је издахнула. Баба и деда су потражили своје унуче и нашли су га код бистрог извора. На том месту су подигли крст и написали да на овом месту почива 12-годишња Марина. Отада су врело почели звати Марининим бунаром. Људи су се почели окупљати на том месту на дан Свете Марине и прећутно су је прогласили својом заштитницом.