Дорково је мало село ушушкано у прелепом амбијенту планине Родопи. Налази се у Чепинској котлини, с обе стране реке Матница, удаљено око 15 км од одмаралишног комплекса „Цигов Чарк“ и око 20 км од туристичке целине „Св. Константин и Јелена“, који пак су смештени на обали акумулације Батак. У раним јутарњим сатима сеоски трг врви од људи који чекају да се укрцају на аутобус за оближњи Велинград, познат као спа метропола Бугарске. У центру села се уздиже црква Светог пророка Илије чији је звоник импресиван својом величином, а мештани кажу да овај храм умногоме личи на катедралну цркву Светог Александра Невског у Софији.

Дорково се помиње у изворима још у средњем веку, а први писани документ о њему је из 1515. г. На основу тог документа је видно да име насељеног места отада до данас није мењано. Дорково је познато и по томе што негује и чува народно стваралаштво. Готово 20 година овде се одржава Међународни фестивал изворног фолклора под патронатом Министарства културе. Задњих година у селу се развија алтернативни туризам и нарочито после 2013. г. када је овде отворио врата Природњачки музеј „Диорама Плиоценски парк“, захваљујући ископинама из палеонтолошког налазишта. Тамо је пронађено више од 600 костију око 30 врста животиња које су живеле у доњем плиоцену, периоду из ког нису нађена друга таква налазишта. Иако су мештани још у 30. годинама XX века скренули пажњу надлежним органима што у подручју села наилазе на кости непознатог порекла, тек у 80. годинама геолози Софијског универзитета су раскопали налазиште фосила. На иницијативу проф. Николаја Спасова Национални Природњачки музеј код Бугарске академије наука (БАН) у сарадњи са Националним музејем природне историје у Паризу организују истраживање на том простору. Након трогодишњег рада бугарско-француска експедиција објављује закључак да је у питању највеће палеонтолошко налазиште на Балкану и друго такво по значају у Европи. 1990. г. налазиште је проглашено природном знаменитошћу. На идеју вође експедиције проф. Ербера Томе са Колеж де Франса, уз активно учешће научника из Националног Природњачког музеја код БАН и средствима из Оперативног програма „Регионални развој“ изграђен је садашњи музеј.

Зграда у облику цилиндра издалека привлачи пажњу. Направљена је од металних конструкција, обложених дрветом, а има и куполу од стакла. Њени градитељи су хтели да личи на тип кошнице познат као вршкара. Проглашена је Зградом 2013. у Бугарској. У центру унутрашњег простора, на површини од око 300 кв.м, приказана је атрактивна макета мастодонта у реалним димензијама! Висина претка данашњег слона је 3,90 м, кљове су му дуге 3,5 м. То је најатрактивнији представник плиоцена – терцијарни сурлаш Anancus arvernensis. Био је биљојед тежак око 10 тона. Мастодонт је направљен од пластике, гипса и стиропора. Да би му изглед био ближе реалности, за приказивање длакавости на глави, репу и за трепавице коришћене су коњске длаке.

У близини је изложена дивовска кљова борсонског мамута.

Постоји и макета  мајмуна врсте Dolichopitecus ruscinensis.

У витринама музеја могу се видети различити фосили – зуби и кости праисторијских бића.

Импресивна по величини диорама, уз звук и слику презентира флору и фауну на подручју Доркова пре око 5 млн година, када је клима била топлија и влажнија.

На њој, поред типичног тадашњег растиња и посебно цвећа – магнолије, рододендрона – могу се видети не само мастодонти, него и различити представници те далеке епохе какви су хипариони (древни тропрсти коњи), тапири (Tapirus arvernensis), двороги носорози који припадају врсти Stepharnochinus megarhinus), примитивни медведи, јелени и други преци данашњих животињских врста. Приказани су такође родопски тетребови (Tetrao rhodopensis), сматрани најдревнијим припадницима те врсте као и плиоценска балканска патка (Balcanas pliocaenica). Кости обедве врсте које су научници сасвим недавно имали прилике да први пут виде и истражују, откривене су у налазишту у Доркову.

Богати фотографски материјал и експонати, изложени у витринама, пропраћени подробним објашњењима, употпуњују знање посетилаца о биолошкој еволуцији врста.