Последњих 10 година вишеструко је повећан број школа у свету у којима деца наших сународника у иностранству уче и говоре свој матерњи језик и одржавају везу са својим коренима. Свугде где постоји велика бугарска заједница отварају се школе, именују се наставници, а уџбеници стижу из Бугарске као поклон.

Према подацима Државне агенције за Бугаре у иностранству, тренутно ван граница наше земље има скоро 380 бугарских школа.  То је заиста нешто ново – како на историјском, тако и на географском плану. Чињеница која доказује да у иностранству живе Бугари који воле своју домовину, којима је стало до свега што је бугарско и који желе да и даље остану и живе као Бугари, без обзира на то да су расути по свету.

Много љубави и вере у свој рад улаже Здравка Момчева. Већ 10 година она предаје у Бугарској школи у Лондону која носи име бугарског емигранта, политичара, дипломате и јавног радника Ивана Станчова, а једна је од најстаријих које су организоване при амбасадама Бугарске у великим европским престоницама. Здравка Момчева предаје бугарски језик и књижевност ученицима од 9. до 12. разреда. То су предмети који се обавезно уче у бугарској школи, а сматрају се основним наставним предметима.

Настава се изводи од понедељка до недеље.

„Право задовољство је рад са децом Бугара овде“ – каже Здравка Момчева и додаје да сви похађају часове не из обавезе него зато што то истински желе. „Тако је, јер Бугарска игра огромну улогу у породичном васпитању у иностранству. Сви ученици радом и донацијама  учествују у разноразним добротворним кампањама које имају за циљ пружање помоћи нашој земљи. Рецимо, за Божић цртају и продају честитке а прикупљени новац донирају Центру за рехабилитацију деце у Варни „Карин дом“ који је основао патрон школе Иван Станчов. Опет за Божић ученици виших разреда приређују кулинарску изложбу. Преко спремљених јела деца представљају традиције свог родног краја у Бугарској. То нас приближава радној атмосфери у Бугарској а фолклор и религија нашег народа лако улазе у свакодневицу младих припадника наше дијаспоре“ каже Здравка Момчева и наставља:

„Пре 17 година, када сам дошла овде, страшно сам желела да докажем да ми, Бугари, имамо много више позитивних особина  од других народа -  како на емотивном, тако и на интелектуалном плану. И данас тврдим да ни у ком случају нисмо гори од осталих, јер смо сви ми људи! Ми, Бугари, привлачимо пажњу осталих својом самобитношћу, али морамо учинити тако да их натерамо да покажу интересовање и за нашу земљу. Мислим да нам је највећа мана самобичевање. О себи увек размишљамо у негативном плану, мислимо да смо лоши. Овакав однос корени се у лошем начину живота у домовини, резултат је недобронамерног односа према нама који пак је резултирао смањењем нашег самопоуздања као луди који вреде.  Све је то сасвим нормално и логично – кад некоме стално говоримо да је глуп, да не вреди, ништа не зна и ништа не уме, он ће једног дана у све то поверовати и сам ће почети да понавља да не ваља, да само доноси зло.  А истина је да су Бугари нација која је почела да пише и чита на најстаријем писаном словенском језику у Европи – бугарском. Пре потпадања под османску власт наш народ су васпитавали ратници и књижевници. Такви су били наши цареви… Због тога ми је данас веома непријатно што се Бугари са извесним пребнебрегавањем односе чак и према својој славној прошлости. Када причамо о нашим царевима ми кажемо „Борис, Симеон, Калојан“ и др., а заборављамо на реч „цар“. …  Овде у енглеским  уџбеницима пише да је за време владавине цара Симеона Бугарска била царство и у то се свако може уверити. Ово морамо променити - пренебрегавајући однос према самим себи“.

Као активан члан бугарске заједнице у Лондону, Здравка Момчева води рубрику у локалном бугарском листу „БГ Бен“. Каже да преко ње, а и преко своје поезије покушава да нагласи лепо и добро лице Бугарске. И још:

„У Великој Британији имамо дивну бугарску заједницу. Према незваничној статистици, 85% припадника те заједнице има посао и дом – овде, у Великој Британији. Бугари који долазе на острво имају идеју шта ће радити, како ће се остварити, а велик је овде и проценат студената, којима се не само ја дивим.“.