У својој вишевековној историји Етрополски манастир Свете Тројице, познат још и као Варовитец, чува светле странице које су исписали калиграфи и осликали мајстори сликарства. На овом месту је пре више стотина година отворена и развијена једна од најпродуктивнијих књижевних школа на бугарском простору. Ушушкана у загрљају Етрополског дела Старе планине ова светиња и данас привлачи вернике. Манастири у Бугарској у Средњем веку и раном Препороду имају културно-просветну функцију. Они су чувари бугарског духа и књижевне школе, објашњава доц. др Христо Темелски са Црквено-историјског института. С њим смо разговарали о настанку манастира, о књижевној и калиграфско-уметничкој школи при обитељи.

Превагу има мишљење да је Етрополски манастир основан око 1158. године. Према сведочењима јеромонаха Хрисанта, приликом изградње цркве 1858. године пронађене су две плоче које потврђују да је манастир основан пре 700 година. Књижевна школа је настала крајем 16. века, а свој процват је доживела у првој половини 17. века. У то време је оближње Етрополе постало важно рударско место и његови становници су издвојили средства за манастир. У школи су радили књижевници, преписивачи, калиграфи, илустратори, увезивачи. Најчувенији међу њима био је Данаил Етрополски који је преписао 13 датираних рукописа, а за других, преко 20 рукописа, такође се претпоставља да су његово дело (горе). Други преписивач истог ранга био је јеромонах Рафаил, до наших дана је стигло 4-5 његових рукописа. Увезивање књига је такође уметничка делатност – израђују се дрвене корице које су пресвлачили кожом са рељефним украсом (лево).

Доц. Темелски каже да је Етрополска књижевна школа имала препознатљив потпис. У њему се као обавезни елементи јављају крст, змија, птица, људско лице, људска глава са косом дигнутом увис (горе). О текстовима преписиваним у скрипторијуму каже да су то биле углавном богослужбене књиге потребне цркви. Већина њих је изгубљена и уништена. Али је више од 80 рукописа сачувано. Међу њима је и вредан рукопис датиран из 1658. године који је преписао Граматик Јоан. Препис је окован позлаћеним сребром (лево). Занимљив је и један његов пролог из 1636. године који је написан поводом премештања моштију Светог Јована Рилског из Великог Трнова у Рилски манастир 1469. године.

О судбини манастира у време османске владавине доц. Темелски каже:

Стари средњовековни манастир из 1158. године су Османлије срушиле, а изгледа да је већ у следећем веку обновљен уз помоћ мештана. Затим су га Крџалије напале и опљачкале. Али је манастир опстао и у више наврата је обнављан захваљујући имућним и утицајним становницима Етропола.

Данашња црква датира из 1858. године. Како је за време османске владавине дозвољена изградња такве величанствене грађевине?

Након Једренског мира из 1829. године почиње институционална реорганизација у Османлијском царству, познатија као Танзимат. Издају се два реформска акта. Један од њих је танзиматски ферман Гулхански хатишериф којим је хришћанском становништву дозвољено да обнови цркве и манастире. Слична је ситуација са Етрополским манастиром који је обновљен 1858. године. Игуман, свештеник Емил, пронашао је два османлијска документа. Један је султански ферман из 1858. којим је становницима Етропола одобрена обнова манастира. А друга садржи дозволе за делимичну обнову храмова 1832-1833. године.

Доц. Темелски је открио више појединости о црквеним утварима које су опстале до наших дана:

Од старе цркве за коју се претпоставља да је из 1158. године, када је основан манастир, има два сребрна престона крста са ктиторским натписима за које се не зна где се тренутно налазе. Први крст је 1492. године израдио мајстор Иван Јанов из града Враце, а манастиру га је даровао поп Стојан из села Хрлец. Други је крајем 16. века, по узору првог, израдио мајстор Мавродија Драголинов из села Камено поље.

Сачуван је и један сребрни ћивот (горе) у којем су се чували мошти светаца, а који је израдио мајстор Бојчо из Етропола 1753. године. Занатлије су га позлатили и ставили натпис: „У овом ћивоту се чувају мошти Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана.“ О сребрном калежу се ништа не спомиње. Калеж је 1786. године израдио непознати мајстор. Сачувана су олтарна врата старог иконостаса у дуборезу и храмова икона Старозаветна тројица из 1538. године (лево) коју је насликао мајстор Недјалко из Ловеча. Икона је изложена у Историјско-археолошком музеју у Софији. Зидови цркве из 1858. године нису осликани. 2007. године је обитељ темељно обновљена. Храм је живописан по пројекту доц. Саше Рангелова с Факултета ликовне уметности Великотрновског универзитета.