У једној од највећих котлина планине Родопи – Чепинској, на тешко приступачном врху уздиже се средњовековна тврђава Цепина. Археолошка проучавања тврђаве су почела 1960., а неколико година касније – 1966. она је проглашена за Непокретно културно добро од националног значаја. Према археолозима, регион је насељаван још крајем V миленијума пре н. е. Историчар Величка Мацанова објашњава да су за откривање тајни Цепине посебну улогу одиграла писана сведочанства из XII-XIV века:
Важан значај као документ и извор има сигилиј деспота Алексија Слава посвећен мелнишком манастиру „Св. Богородице Спилеотисе” од 1220. године, који се чува у Ватопедском манастиру на Атосу. У њему он помиње да премешта престоницу из Цепине у Мелник. Тако је тврђава постала његова летња резиденција. О постојању старе тврђаве и манастира пише и Стефан Захаријев, наш истакнути друштвени радник из доба нашег Националног препорода и познавалац овог краја у књизи „Опис Татар-Пазарџишке казе“ од 1870. године. За тврђаву показује интересовање и руски лингвиста и историчар Полихрониј Агапијевич Сирку из Санкт Петербурга. У једној од цркава тврђаве он је пронашао олтарска врата и мермерне рељефне иконе апостола Св. Петра и Св. Павла, које се данас могу видети у Ермитажу.
Од Величке Мацанове сазнајемо више појединости о тврђави чији остаци сведоче о животу на том месту у претходним епохама.
У I миленијуму пре Христа, на подручју Северозападног дела планине Родопи, живело је трачко племе Беси, које је тај стеновити врх претворило у неколико култних огњишта отвореног типа на којима су изводили религиозне ритуале. Пронађена зооморфна и антропоморфна пластика и керамика, сведочи о разноврсној верској пракси и духовном животу тог трачког племена.
Крајем IV века (396. године), Беси су примили хришћанство – покрстио их је епископ Никита Ремисијански. На месту светилишта подигнута је тробродна хришћанска базилика од које су очувани средњи брод и апсида.
Уз њу се током два века (V-VI веку) формирао манастирски комплекс са преко 26 стамбених просторија.
О религиозној делатности сведочи низ артефаката. Интересовање представљају оловна ампула за освећено уље са ликовима светаца и монограмски печат патриција Томе. До доласка на власт цара Калојана (1197-1207), Родопска административна област је у границама Византијског царства. Она прелази у пределе Бугарске државе након његове победе код Једрена 1205. године и освајања Пловдива. Калојан је за управника поставио свог рођака – севаста Алексија Слава – једну од најзначајнијих личности бугарске и балканске средњовековне историје. После смрти цара Калојана и након што је Борил узурпирао власт, Алексиј Слав је себе прогласио за независног владара Северозападне родопске области са престоницом Цепином, коју је претворио у своје утврђење.
У цитадели је смештен и владарски замак са одбрамбеном кулом и репрезентативном зградом са подземним резервоарима воде.
Деспот Слав је подигао две цркве тврђаве, са зидним фрескама и подном облогом од цигала са урезаним крстовима. Цепина се развијала као главно средиште административног, привредног и духовног живота Северозападног дела Родопа – са добро развијеним занатима и трговинским везама са суседним земљама.
Према Велички Мацановој, током свог вишевековног постојања тврђава није освајана, а византијски хроничари пишу о њој да је „веома добро утврђена“ и „потпуно неосвојива“. Цепина и данас чува своје тајне, јер је „терен веома тежак, са великом денивелацијом. Непроучена остаје локализована касарна. Али најважније структуре из Касног Антика и Средњег века су истражене и конзервисане.“
У подножју брежуљка, на којем је подигнута тврђава, налази се Информациони центар са музејском збирком која приказује историју тврђаве и археолошких истраживања. Тамо се могу видети различити артефакти који сведоче о начину живота становништва током различитих епоха.
Превод: Албена Џерманова
Фотографије: Светлана ДимитроваПерперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..
Бугарска православна црква 6. децембра прославља Светог Николаја Чудотворца. Називају га свецем милосрђа, јер је током целог свог живота помагао сиромашнима и људима у невољи, слабе је храбрио говором истине, али о својим доброчинствима није говорио..