У једној од највећих котлина планине Родопи – Чепинској, на тешко приступачном врху уздиже се средњовековна тврђава Цепина. Археолошка проучавања тврђаве су почела 1960., а неколико година касније – 1966. она је проглашена за Непокретно културно добро од националног значаја. Према археолозима, регион је насељаван још крајем V миленијума пре н. е. Историчар Величка Мацанова објашњава да су за откривање тајни Цепине посебну улогу одиграла писана сведочанства из XII-XIV века:

Важан значај као документ и извор има сигилиј деспота Алексија Слава посвећен мелнишком манастиру „Св. Богородице Спилеотисе” од 1220. године, који се чува у Ватопедском манастиру на Атосу. У њему он помиње да премешта престоницу из Цепине у Мелник. Тако је тврђава постала његова летња резиденција. О постојању старе тврђаве и манастира пише и Стефан Захаријев, наш истакнути друштвени радник из доба нашег Националног препорода и познавалац овог краја у књизи „Опис Татар-Пазарџишке казе“ од 1870. године.  За тврђаву показује интересовање и руски лингвиста и историчар Полихрониј Агапијевич Сирку из Санкт Петербурга. У једној од цркава тврђаве он је пронашао олтарска врата и мермерне рељефне иконе апостола Св. Петра и Св. Павла, које се данас могу видети у Ермитажу.

Од Величке Мацанове сазнајемо више појединости о тврђави чији остаци сведоче о животу на том месту у претходним епохама.

У I миленијуму пре Христа, на подручју Северозападног дела планине Родопи, живело је трачко племе Беси, које је тај стеновити врх претворило у неколико култних огњишта отвореног типа на којима су изводили религиозне ритуале. Пронађена зооморфна и антропоморфна пластика и керамика, сведочи о разноврсној верској пракси и духовном животу тог трачког племена.

Крајем IV века (396. године), Беси су примили хришћанство – покрстио их је епископ Никита Ремисијански. На месту светилишта подигнута је тробродна хришћанска базилика од које су  очувани средњи брод и апсида.

Уз њу се током два века (V-VI веку) формирао манастирски комплекс са  преко 26 стамбених просторија.

О религиозној делатности сведочи низ артефаката. Интересовање представљају оловна ампула за освећено уље са ликовима светаца и монограмски печат патриција Томе. До доласка на власт цара Калојана (1197-1207), Родопска административна област је у границама Византијског царства. Она прелази у пределе Бугарске државе након његове победе код Једрена 1205. године и освајања Пловдива. Калојан је за управника поставио свог рођака – севаста Алексија Слава – једну од најзначајнијих личности бугарске и балканске средњовековне историје. После смрти цара Калојана и након што је Борил узурпирао власт, Алексиј Слав је себе прогласио за независног владара Северозападне родопске области са престоницом Цепином, коју је претворио у своје утврђење.

У цитадели је смештен и владарски замак са одбрамбеном кулом и репрезентативном зградом са подземним резервоарима воде.

Деспот Слав је подигао две цркве тврђаве, са зидним фрескама и подном облогом од цигала са урезаним крстовима. Цепина се развијала као главно средиште административног, привредног и духовног живота Северозападног дела Родопа – са добро развијеним занатима и трговинским везама са суседним земљама.

Према Велички Мацановој, током свог вишевековног постојања тврђава није освајана, а византијски хроничари пишу о њој да је „веома добро утврђена“ и „потпуно неосвојива“. Цепина и данас чува своје тајне, јер је „терен веома тежак, са великом денивелацијом. Непроучена остаје локализована касарна. Али најважније структуре из Касног Антика и Средњег века су истражене и конзервисане.“

У подножју брежуљка, на којем је подигнута тврђава, налази се Информациони центар са музејском збирком која приказује историју тврђаве и археолошких истраживања. Тамо се могу видети различити артефакти који сведоче о начину живота становништва током различитих епоха.

Превод: Албена Џерманова