„Сунце вере”, „наше ново Сунце“… Тако називају Христа аутори богословских текстова још у првим столећима нове ере. Тачан датум Рождества није познат ни данас. У јеванђељу по Луци помиње се место где је Спаситељ рођен, а о годишњој доби може се претпостављати на основу неких елемената приче. О датуму обележавања празника такође нема прецизних података отпре III века. Према раним изворима Божић је слављен заједно са Богојављањем. Тек у IV в. Рождество Христово се почело обележавати као самосталан празник. За дан прославе је изабран 25. децембар због близине датума Сунчевог солстиција – највећег паганског празника из римског култа према Сунцу који је потрајао све до III в. Рађање Сунца и његова победа над мраком постепено се испуњава другачијим смислом – празнује се рођење Младенца, који је људима донео наду у нови почетак и просветљење.

У светом писму Новог завета пише да је необична светлост засијала на небу када се Божији син родио, а анђео се обратио пастирима који су стада оваца чували у близини Витлејемске пећине:

...Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ. И ето вам знака: наћи ћете дете повито где лежи у јаслама. И уједанпут постаде с анђелом мноштво војника небеских који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

На основу тог јеванђеоског текста темељи се једно од најпознатијих Божићних појања „Слава во вишњих Богу”

У празничној литургији одаје се пошта и Божијој мајци, која је родила Бога оваплоћеног.

У тропару празника Рождества Христовог пева се о светлости која светли у тами, о познању Бога кроз Исуса Христа званог „Сунцем Правде”.

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висота Истока, Господе, слава Теби.