Бугарска оперска уметница Александрина Пендачанска која је већ 30 година на сцени, овог месеца је први пут наступила у улози Тоске у истоименој Пучинијевој опери. Прве две представе одржане су 8. и 10. децембра у препуној дворани Софијске опере. Због великог интереса данас се одржава и трећа представа овог оперског дела. Диригент је Григор Паликаров, редитељ – Пламен Карталов. У улози Каварадосија 8. и 10. децембра наступио је Камен Чанев, а у последњој представи ову партију ће извести Мартин Илиев.

Александрина Пендачанска годинама живи у Паризу. Ђиђи, како је из милоште зову њени пријатељи и родбина, неједном је изјављивала да највише држи до своје породице. И мада живи у иностранству, за њу  „код куће" значи у Бугарској – зато је и њена прва „Тоска“ на софијској сцени.

Тоска је једна од улога због којих сам постала певачица – каже Александрина. Нисам хтела да је изведем све док није дошао прави тренутак, када сам већ била сигурна да сам сазрела да креирам овај лик.То је друга опера осим „Манон Леско“, која је предодредила моју судбину, јер су то моје два омиљена оперска дела. „Тоска“ ми је помогла да постанем свесна како за мене нема друге професије сем те оперске певачице. По мом мишљењу савршена Тоска – то је била Марија Калас. Још се није родила та певачица која би била боља од ње. Она је непревазиђени узор. То је и највећа тешкоћа – да креираш лик који се не коси са идеалом, али истовремено није ни његова имитација. Тако сам приступила креирању моје Тоске. Најтежи задатак је био да се уклопим у улогу на начин који би био искључиво мој.

Првобитну идеју о тој представи дао је диригент Михаил Ангелов, који је овај свет, на жалост, напустио летос. Чули смо се у фебруару, рекла сам му да ћу бити слободна у новембру и надала сам се, сањала сам да научим „Тоску“ уз помоћ маестра Ангелова. Исто као што је и моја мајка, оперска певачица Валери Попова, припремила ову улогу пре више година под његовим руководством. Али када је дошао тренутак, он више није био међу нама. Често су ми били потребни савет, подршка и тада сам замишљала шта би он рекао у конкретној ситуацији.

Трећа представа „Тоске“ уз учешће Александрине Пендачанске је на Игњатијевдан – у народној традицији по том се дану гата каква ће бити следећа година.

Обрадовала сам се када сам сазнала да ће трећа представа бити на Игњатијевдан. Са супругом смо се шалили да ћу идуће године певати најчешће у „Тоски“. За Божић ћемо се окупити са целом породицом код куће. Не спремам ништа специјално, нама је најважније да смо заједно и што је могуће дуже. По мени је тешко да  човек остане увек добар. Много лакше је да „склизне“ и сурва се у мрак. Зато поводом ових светлих празника пожелела бих свима да се испунимо љубављу и светлошћу.

Да ли ће Игњатијевданска представа „Тоске“ стварно бити неки наговештај о будућим обавезама певачице не можемо знати. Међу сигурним ангажманима Александрине Пендачанске у наредним месецима међутим су наступ у улози Сантуце у Маскањијевој „Кавалерији рустикани“ у Бриселу, концертне представе поводом 30. година од почетка њене каријере (која је започела када јој је било 16 година), као и извођење улоге Елизабете у Вердијевом „Дон Карлосу“ што је уосталом била њена прва оперска улога.

Превод: Ана Андрејева