Одвајкада је дочек Нове године један од најважнијих тренутака у бугарској традицији. Ово није само смена једне календарске године другом већ граница која се мора прећи уз одговарајуће ритуале и обичаје. Они почињу у првим данима децембра, а трају све до краја јануара. Сматра се да је овај период везан за прелазак из таме у светло, из хаоса у поредак.

Као и на Бадње вече био је обичај да се 31. децембра трпеза прекади тамјаном. Али за разлику од  Игњатијевдана и Бадње вечери, када се служе само посна јела, за Нову годину се справљају и служе мрсна јела. Некада су, по традицији, на сто стављали печену свињску главу или пиктије. Ово је једини случај када се свињетина служи као обредно јело. Наравно, и данас је овај обичај очуван у неким местима, претежно у селима, где људи узгајају стоку. Остала јела на столу су обично као и на Бадње вече – жито, воће и поврће, ораси, као и сарме и пуњене паприке, али са месом... Верује се да трпеза треба да буде што богатија да би нова година била родна и пуна изобиља. Неизоставни део трпезе Бугара је новогодишњa гибаница у коју се стављају знамења за разне врсте делатности и послова, па се по знамењу које некоме припадне суди какве ће среће бити или у чему ће имати успеха. Домаћице су најчешће у новогодишњу гибаницу стављале дренове гранчице са различитим бројем пупољака, а одређени број дренових пупољака имао је своју симболику – на пример био је знамење здравља, среће, благостања, успеха, плодности итд.

Првог дана Нове године слави се велики хришћански празник Светог Василија Великог. У народу је овај празник познат као Васиљевдан. Тада се изводи и тзв. обичај „ладување“ – девојке, стасале за удају певају прстену и гатају да ли ће се и за кога удати у новој години. Последњег дана старе године пуштају своје прстење у котлић са неначетом водом и остављају га да преноћи. 

Сутрадан се окупљају и ваде прстенове из котлића један по један, а у то време певају кратке обредне песме у којима се пева о занатима и занимањима. Ако се у време вађења прстена пева, на пример, Бела књижица, црно мастило, значи да ће будући женик бити учитељ, ако се пева Златне наруквице на постељи звекећу – он ће бити златар итд. Занимљиво је да је овај обичај очуван у многим селима и изводи се и у нашим данима.

У првим сатима Нове године почиње обичај Сурвакање – тзв. сурвакари (групе дечака од 5 до 14 година старости) иду од куће до куће и лепо украшеном дреновом гранчицом тапшу укућане по леђима уз жеље за здравље, берићет и благостање. И данас се овај обичај практикује, с тим што више нема толико дубоки ритуални смисао. У нашим данима он је пре свега атракција и забава за децу. 

Важан елемент сурвакања је наравно сурвачка као обредни предмет. Веома је битно да она буде израђена од дреновине, јер све што је у вези с дреном симбол је здравља, отпорности и дуговечности. Данас се сурвачке могу купити – има их свакојаких. Ипак многи воле да их сами направе. Сурвачка се украшава сувим воћем и кокицама, јабуком, шареним тракама и кончићима који симболизују здравље и изобиље. Код сурвакања велику улогу имају жеље које се упућују укућанима. Оне нису унифициране, али се увек поред осталог, домаћинима жели здравље и изобиље. Једна од најпознатијих жеља сурвакара иде овако:

„Сурва, Сурва, весела година!

Златно класје на њиви, црвена јабука у башти,

кућа пуна свиле, кеса пуна пара!

Жив и здрав био догодине, догодине и заувек!”

Превод: Албена Џерманова