Битка за Стару Загору која се одиграла 19. јула 1877. године у Руско-турском рату једна је од најепскијих, а уједно с тим и једна од најтрагичнијих битака у историји. Она је завршена победом османлијске војске, масовним клањем бугарског становништва и спаљивањем града. У херојској бици за одбрану Старе Загоре било је и ватрено крштење бугарске чете добровољаца која је била у саставу Предњег руског одреда под командом генерала Гурка. Док су се повлачили с бојног поља Бугари и Руси су раме уз раме водили пресудну и жестоку битку како не би барјак из Самаре, симбол бугарских добровољаца, пао у непријатељске руке. У тој бици је потпуковник Павел Калитин одржао реч коју је дао у Плојешту приликом преузимања заставе, а наиме да би радије умро него што би допустио да она падне у руке непријатељу. И по цену свог живота успео је да спасе барјак из Самаре – једини у историји Бугарске који је одликован Орденом за храброст. Многи мајстори кичице су у својим делима приказали ову бугарску светињу. У Старој Загори, на брду Чадар могила, тамо где је некад био командни пункт бугарских добровољаца, данас се налази Меморијални комплекс „Браниоци Старе Загоре 1877.“ Као што је рекла Вања Донева-Ценкова, експерт у Регионалном историјском музеју у Старој Загори, овај комплекс на посебно упечатљив начин оживљава причу о барјаку из Самаре.

У ослободилачком за Бугарску Руско-турском рату се барјак из Самаре у два наврата нашао у великој опасности – код Старе Загоре 19. јула 1877. године и у бици за Шипку 11. августа исте године. Одреде у чијем саставу су и бугарски добровољци опколила је непријатељска војска, али храбри руски војници и бугарски борци нису дозволили да ова застава светиња буде заплењена. Тако су у историји оставили траг барјактари који су пали у бици код Старе Загоре и подвиг Павела Калитина, команданта Треће добровољачке дружине који је херојски одбранио заставу из Самаре.

Споменик је висок 50 метара. Скулптуре су дело вајара Крума Дамјанова и Божидара Козарева, као и архитеката Богомила Давиткова и Благовеста Влкова. Инжењер конструктер је Антон Малеев.

Споменик представља оригинално идејно решење, каже Вања Ценкова. – Три огромна стуба носе бетонску конструкцију која подсећа на развијорену заставу. У основи конструкције налази се спомен-костурница у којој почивају посмртни остаци погинулих бораца. Она подсећа на крвави епилог велике битке. На саркофагу са костима исписане су речи старозагорског песника Михаила Берберова: Стара Загора, Стара Загора – жив град са темељима укопаним у кости. Вечиту стражу чувају шесторица бугарских добровољаца и један руски официр – симбол шест добровољачких дружина које су под командом руских официра први пут ушле у битку код Старе Загоре.

Вечна ватра у облику бајонета гори у знак сећања на пале борце. Други део споменика су меморијални зидови на којима су исписани текстови који подсећају на пут и судбину барјака из Самаре. Реч је о говорима руског друштвеног посленика Пјотра Алабина у Плојешту 6. маја 1877. године када је застава уручена бугарским добровољцима и генерала Јосифа Гурка у којем спомиње старозагорски одред који је бранио град. Монументални комплекс је подељен у две зоне. Прва зона укључује степенице од 100 степеника који подсећају да је споменик подигнут поводом обележавања 100. годишњице од битке код Старе Загоре. Друга зона укључује три терасе које повезују поједине компоненте у једну целину. Оне представљају везу између прошлости, будућности и садашњице.

Приликом отварања Меморијалног комплекса 1977. године посмртни остаци бораца који су бранили Стару Загору пренети су из маузолеја-костурнице жртава у Старој Загори, који је изграђен 1910. године, и постављени у саркофаг у комплексу. 2007. године, поводом прославе 130 година од битке, по идеји једног од аутора споменика Крума Дамјанова и вајара Филипа Папазова, на прилазу комплексу постављен је крст у који је уграђен бугарски крст.

Од 2007. године почела је традиција реконструкције историјских догађаја везаних за овај крај, која се одржава у близини меморијалног комплекса, рекла је гђа Ценкова.

Након битке код Старе Загоре је генерал Гурко у обраћању Предњем одреду и бугарским добровољцима рекао: …ово је био први пут када сте и ви учествовали у бици против непријатеља и показали сте се као хероји којим се читава руска армија може поносити… Ви сте срж будуће бугарске војске. Проћи ће године и та бугарска војска ће рећи: „Ми смо потомци славних бранилаца Старе Загоре.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Светлана Димитрова