Позориште „Реплика” скупља аутентичне приче о насиљу у школи да би пред гледаоце извело све заинтересоване стране. Међутим, не одводи их у праву судницу – на сцени нема оптужених, у редовима публике нема судске пороте. Позориште даје реч ученику, учитељу и родитељу, а на крају насилници или жртве неминовно моле за милост: Ко ће мени да помогне?

“Лоша деца” је документарна представа коју поставља трупа за социјално ангажовано позориште “Реплика”. У њој се на позадини текста румунске ауторке Михаеле Михајлов чију прави гласови који насиље у школи приказују као болест друштва.

Има пунио дирљивих прича, али за мене је најимпресивније њихово заједничко језгро  – каже редитељ представе Благој Бојчев. – Испоставља се да у већини случајева агресије нема кривца, јер и ученици и учитељи и родитељи се понекад нађу у ситуацији у којој је агресија једини начин на који могу да реагују. И ако пажљивије размотримо случајеве дечјег насиља, видећемо да деца стварно нису имала другу могућност да се заштите или да натерају друге да их чују.

Зато не постоје лоша деца – њима треба љубав и пажња, али често их не добијају и тада копирају понашање одраслих.

Деци недостаје добар пример – категоричан је редитељ. – Када испољавају агресију она имитирају агресију коју виде око себе. Деца виде да су њихови родитељи стално жртва неке агресије. Ако пак сама она желе да опстану, прибегавају агресији, јер у Бугарској је то начин за опстанак. Код нас су успешни агресивнији, моћнији људи, некадашњи утеривачи дугова а данас тајкуни који возе скупе џипове – а на телевизији видимо да чак и политичари имају успех када примењују агресију. Тако да деца једноставно покушавају да опстану и имају агресивно понашање да би остала на површини.

И ма колико парадоксално звучало, у случајевима насиља сви су жртве.

У нашој представи нећемо видети кривца, јер након што представимо све личне приче, мање судимо – наставља Благој Бојчев. – Тако да ја лично не могу да укажем на неку конкретну кривицу и кривца, а само на нашу заједничку и на све нас. Оно што бисмо ми као позориште могли да урадимо јесте да скренемо пажњу на проблем а на тај начин и да покушамо да помогнемо. Даље би свако требало да осети већу одговорност према друштву у којем живи. Тренутно можемо кривити учитеље за све – чак тражимо да се у школама поставе камере за видео-надзор да бисмо тачно знали да ли они туку нашу децу. Али не смемо заборавити да су пре више година ови учитељи организовали велики штрајк у знак протеста а многи људи су се тада бунили и нису их подржали. О таквој одговорности треба да размислимо!

Најновија представа позоришта „Реплика” се зове „Репортаже о Бугарској“ писане у одсуству – Одисеја” а настала је према есејима Георгија Маркова (бугарског писца, дисидента, интелектуалца и новинара који је тзв.“бугарским кишобраном“ убијен 1978. године). Она приказује причу из наше тоталитарне прошлости у којој је време било стало и која нас и данас на сваком кораку прати, наводи редитељ и додаје.

Не смемо заборавити да су корени данашњих проблема у прошлости.  На пример, бирократија, култура мита нису плод тзв. демократије код нас већ су много раније настале у друштву. Забрињава то што се дижу гласови који шире манипулације и лажи, а млади људи који немају никакву представу о том периоду наше историје тврде да је тада било боље. Наравно, они не наводе тачно шта је тада било боље, али очито им је одговор потребан. А он гласи: У Бугарској је постојао тоталитарни режим и ако то не кажемо категорично и ако не истражујемо тај период, казаљке на сату се неће померити напред.

Превод: Албена Џерманова