Један од најдражих сваком хришћанину празника после Васкрсења Христовог је тај Светог великомученика и победоносца Георгија. Он је живео у тешком за вернике периоду крајем III и почетком IV века, када су хришћани немилосрдно прогањани и истребљавани по налогу цара Диоклецијана (284-305. г.). Светог Георгија је већ у његовој двадесетој години цар лично произвео у чин војводе, био је царев саветник и поседовао велико богатство. Али када је започео прогон хришћана Георгије је одустао од почасти, поделио сва своја блага сиромашнима и ослободио своје робове, пустио слуге и завештао сиромашнима сва своја имања и богатства. Примио је Бога у себе и кренуо да брани хришћанску веру, као сведок Истине, Која је Сам Христос! Великомученик и Победоносац, јер је примивши мучеништво стекао бесмрће.

О страдању, спасу и победи разговарамо са јеромонахом Климентом, благочиним Жабљанског манастира Светог Јована Претече:

„Свети Георгије је један од првих мученика за хришћанску веру. Његова су страдања била веома тешка. Мучења којима је био подвргнут била су жестока. Великомученик је онај који је примио и поднео тешке тортуре те је због те вере био прослављен од Бога као светац. Свети Георгије је прошао кроз страшна страдања. Био је везан за велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева, који су му искидали цело тело, али је он једноставно трчао и само тихо у себи благодарио Бога: „Трчи Георгије, да би достигао!“ У тим је страдањима стигао глас одозго: „Не бој се, Георгије, ја сам с тобом!“. Георгије је знао да га венац славе Господње очекује у Небеском царству. Победоносац је, јер је победио. У духовном животу и ми следимо пример нашег спаситеља Исуса Христа. Он је на земљу дошао да нам донео нове законе, ново царство, тј. нови живот, нови начин размишљања. Људи су га бичевали, разапели, он је умро, сахранили су га. Сваки сведок таквих мука може да каже да је мучитељ онај који побеђује, а мученик је побеђени. Али је Господ поднео сва страдања да би победио и победио је васкрснувши. Тако да је и Свети Георгије, тако да су и сви мученици који су тај исти пут прошли – победоносци. Они побеђују не овде, на земљи, већ у Небеском царству. Тамо их крунишу после страдања на земљи.“

У житију Светог Георгија датум 23. април се наводи као дан када је цар Диоклецијан издао наређење одрубити главу Георгију па и царици Александри, која је као сведок Георгијевих мука ускликнула: „И ја верујем у Бога који Георгију даје толику снагу“. У једном чланку из 2007. доцент др Христо Темелски је написао да се до 1916. сећање на Светог Георгија славило 23. априла, али је увођење Григоријанског календара померило датуме напред. То је променило и датуме обележавања непокретних црквених празника те смо почели празновати Ђурђевдан 6. маја. Године 1967. Свети Синод Бугарске православне цркве је одлучио да се непокретни празници обележавају на датуме наведене у богослужебним минејима. У периоду од 1969. до 1976. тај је датум 23. април, а у календару за 1977. – 6. мај. О том размимоилажењу јеромонах Климент каже следеће:

„Свештеници припремају службу посвећену Светом Георгију према априлском минеју. Не можемо да преиспитујемо већ утврђене датуме обележавања сећања на свеце. Човекова интервенција прекида везу између небеске и земаљске цркве. Земаљска може да слави неки празник, али да ли га истога дана слави и небеска?“

Чему нас учи живот Светог Георгија који се у име вере одрекао свега?

„Подвижништву, подвигу. Независно од прогона, он без страха изражава своју припадност хришћанству. Не пристаје да се клања и да приноси жртве идолима. Подносио је жртву и служио једино Богу. И у Јеванђељу стоји да није служио двојици господара. Он даје пример како независно од околности човек мора да поштује и да живи према вери у души.“

У каквом окружењу живе данашњи хришћани – победника или губитника?

„То зависи од њега! Ако човек поштује Божје законе и оно што му је у души написано, јер свако зна шта је добро и шта зло; ако то ради добро, онда је победоносац, тј. бори се против зла које долази споља и настоји да му се у душу усели. Онда личи на Светог Георгија.“

Да ли су свету потребни Победоносци у име правде и истине?

„Први победоносац који је подигнуо ту заставу је био Исус Христос. Бог, будући Творац целе Васионе и људи, понизио је Сина свог до свог створења да би му донео слободу коју је очекивао. Господ нам је дао пример да треба да се боримо да бисмо достигли оно савршенство које је он нам нашим стварањем поклонио. Ми у себи носимо две природе – пролазну и непролазну, која је лик Божји у нама. И у тој унутрашњој борби треба да се определимо шта да изаберемо. Живот човека је кратак. А после њега долази вечност. И у нашем земаљском периоду морамо да одредимо која ће бити наша вечита судбина.“