Константин Костов је концертирајући џез пијаниста и предавач на Универзитету за музику и сценске уметности у Минхену. Наступао је у многим градовима у Немачкој, Јапану, Русији, Италији и Бугарској. Говори немачки, енглески, пољски, руски, српски, а може се похвалити и скромним знањем јапанског језика. У ствари, Константин говори још један језик о којем ће бити речи у наставку текста. Крајем априла је Константин учествовао у концертном пројекту Jazz Migrations који је имао за циљ да представи наше пијанисте који живе и раде у иностранству. Последњих година Константин ради и у Пољској где активно наступа са пољским џез музичарима. Са двоје од њих је пре пар дана наступио на сцени Џез форума у Старој Загори. Реч је о певачици Агњешки Хекијерт и перкусионисти Сезарију Конраду. На сцени им се придружио и Радослав Славчев, бас. Каже да му се више допадају модерни џез, кросовер и фолк џез, неправилни ритмови и источни мелос. 

Константин Костов је рођен у Враци, у породици која му је, по његовим речима, створила добре услове за развој. У младости му је отац учио трубу на Музичкој академији у Софији, али је потом дипломирао на правном факултету. Константин је похађао часове клавира у свом родном граду код Петра Карагенова, затим је школовање наставио у Плевену.

Тада је било методичара који су обилазили музичке школе широм земље и бирали децу са којом да раде, каже он. У то време је за Врацу била задужена Елеонора Карамишева, дугогодишњи професор клавира у Музичкој школи у граду Плевену. Почела је радити са мном, а касније ми је предавала и у Музичкој школи. Џез сам заволео још пре него што сам отишао у Плевен. Након демократских преображаја у земљи 1989. године, Милчо Левијев се вратио из САД, одржао је серију концерата, дошао је и у Врацу. Извео је „Рапсодију у плавом“ Џорџа Гершвина уз пратњу Врачанске филхармоније. Карте су биле распродате, али ми је професор клавира уступио своју улазницу – велики гест којег се и данас сећам. Тада сам по први пут уживо слушао џез музику у извођењу једног клавирског уметника. Касније, као студент Академије у Софији, био сам и класи проф. Јулије Ценове, веома живахне особе, занимљивог композитора, имали смо невероватан однос. Након тога сам отишао у Минхен, највећи сан ми је био да учим код Леонида Чижика, једног заиста великог џез пијанисте. Сви су хтели бити у његовој класи и била ми је част и велика срећа што ме је примио. С њим смо изградили посебан однос, био ми је као отац. И дан данас се виђамо, разговарамо и свирамо заједно.

По завршетку Академије у Минхену, Константин се пријавио на конкурс за професора и од 2008. године води класу клавира. Поред тога водим и комбо, трио и друге формације, а главни правац је модерни џез и неправилни ритмови, каже он. Воли и бугарске класичаре стога су му ауторски комади често варијације на теме из њихових дела.

Џез је за мене најслободнија уметност, свака врста музике се може обрадити и постати џез. Ја сам, на пример, обрадио комад Панча Владигерова, као и „Варијације песме Дилмано Дилберо“ његовог сина Александра Владигерова. 2010. године, са тадашњим триом, учествовали смо на једном престижном конкурсу - Terem Crossover Competition, у Санкт Петербургу. У конкуренцији од 86 група из целог света смо управо песмом „Дилмано Дилберо“ освојили друго место и специјалну награду публике.

Један од Константинових пројеката се зове Consolation (Утеха). Укључује девет комада а посвећен је његовој деци која последњих година живе хиљадама километара далеко.

Они су пола Јапанци, пола Роми. Нису знали да сам ја ромског порекла, били су мали… Стога сам одлучио да им то откријем једним специјалним комадом који сам ја компоновао и назвао „Шукар“ што на мом матерњем језику значи „лепо.“

Константин је убеђен да начин на који свира један музичар открива каква је особа, какав јој је однос према другима и животним стварима, каква је њена филозофија и естетика. У склопу пројекта Jazz Migrations је Константин свирао са Христом Јоцовим, бубњеви, и Димитром Карамфиловим – контрабас. Христо је изврстан музичар, изузетно добар инструменталиста и композитор. Ово је, по мом мишљењу, најсофистициранији бубњар код нас. Са њим и Димитром смо одмах нашли заједнички језик и убеђен сам да ћемо и убудуће заједно радити.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова