Пре пола века бугарски виолиниста Петар Делчев је по други пут освојио четврту награду на престижном међународном такмичењу виолиниста „Николо Паганини“ у Ђенови, Италија. Претходну награду на истом такмичењу Петар је освојио само годину дана пре тога, када је имао 17 година, због чега је била потребна специјална сагласност за његово учешће у такмичарском програму. Подсетимо да је ово једно од највећих међународних такмичења на којем је мало Бугара успело да освоји награде. Године 1961. прво место је припало тада 33-годишњем Емилу Камиларову, а 1970. Минчо Минчев (који је имао 20 г.) је освојио друго место. Међу лауреатима овог такмичења су још Вања Миланова, Георги Тилев, Васко Василев… Али једини Бугарин који је на њему два пута био лауреат и то у ђачким годинама јесте Петар Делчев.

Тим поводом пре неколико дана је у читалишту„Препород – 1935. г.“ („Възраждане – 1935 г.“) организован сусрет на којем је Красимир Делчев – брат виолинисте испричао о релативно краткој каријери Петра, његовим и успесима и наградама. Пре више година у Немачкој је талентовани виолиниста због здравствених проблема стекао право на превремену пензију. Након кратке паузе вратио се свирању, али само због албума „Виолина која плаче“, који је и његова „лабудова песма“. Продуцент албума је БНР, снимци су рађени у Првом студију нашег медија. На састанку у софијском читалишту звучала је музика са албума „Виолина која плаче“, а присутни су имали прилику да чују и извођења виолисте Агопа Маникјана и пијанисткиње Ани Тошкове, која је дуго година наступала заједно са Петром Делчевим. Ани је рекла да чува лепе успомене о данима када су заједно свирали и да су ти заједнички наступи незабораван доживљај. Марио Ангелов, који је снимио клавирску партију за албум „Виолина која плаче“нам је испричао о историји албума:

2003. године је велика група музичара Симфонијског оркестра БНР (међу којима сам био и ја) путовала у Немачку везано за реализацију неког пројекта. Једне вечери су нас одвели у ресторан чији је власник супруга Петра Делчева – изванредног, великог, једноставно огромног бугарског виолинисте. Он одавно живи у иностранству и углавном је тамо стварао и развијао каријеру. У ресторану је био леп бели концертни клавир. Када смо већ завршавали са вечером у ресторан је ушао плавокоси мушкарац широког осмеха. Сада већ схватам одакле му тај широки осмех – био је то Петар Делчев који је жарко желео да свира с неким, јер му се одавно за то није пружала прилика. Поред виолине донео је и велики кофер са нотним записима. Случајно је бирао комаде и свирали смо – ја без икакве припреме. Репертоар је био из „златне ере“ – салонска музика, дела Гершвина, чардаш. Раније нисам такву музику свирао – можда из разлога што сам завршио класично образовање. Стигао је аутобус који је требало да нас повезе, већина колега се укрцала – али је неколико нас остало укључујући продуцента из БНР Владимира Христозова и инспектора оркестра Красимира Петева. Ја и Петар смо свирали до зоре. По повратку у Софију Владимир Христозов је договорио снимке у студију БНР.  С Петром смо направили кратку пробу и снимили све комаде за албум.

Прошле недеље када је брат Петра организовао састанак да би подсетио на награде свог брата на такмичењу „Николо Паганини“ ја сам први пут чуо све те снимљене ствари. Успомене су оживеле. Научио сам и пуно нових ствари – овај сјајан музичар је као професионалац стасао само у Бугарској. Његов учитељ овде је био Константин Зидаров.

Друга ствар која је на мене оставила снажан утисак јесте то да и овде и у Келну, када смо заједно свирали, Петар као да не додирује жице виолине. Свира с лакоћом и плени прецизношћу. Више га нисам видео, скоро и да сам заборавио на дотични диск, али ево сада сам се свега присетио – финоће и лепоте његовог извођења. Не смемо заборавити његове успехе, без обзира на временску дистанцу. Он заслужује много више од признања!

Превод: Албена Џерманова