Са културним дометима европске цивилизације Бугарска, ослобођена другом половином 19. века, упознаје се брзо, а они постају популарни у обновљеној држави јер су умови и срца Бугара жудели за новим знањима и доживљајима. Како је настала градска култура – отварањем музичких салона и васпитавањем префињеног укуса, а све је то приказано на изложби „Песма дрвета” у Етнографском музеју у Пловдиву.

Магија бугарских гајди, ћеманета и кавала укомбинована са финоћом звука класичних музичких инструмената дочарава атмосферу слободне Бугарске, кажу организатори изложбе која је део календара иницијативе „Пловдив – европска престоница културе 2019”. До краја месеца посетиоци ће имати прилике да се дотакну неких између најдрагоценијих предмета из музејске збирке као и да сазнају како су у градској средини традиционални инструменти постепено потиснути класичним инструментима који су стигли из Западне Европе.

Једно веома интересантно ћемане с краја 19. века приказано је на изложби – израђено је од изрезбареног јавора, а гудало је од дудовог дрвета – прича др Биљана Попова из Регионалног етнографског музеја у Пловдиву. – Припадало је деди Хаџи Радету – мечкару из села Виница. У прошлости су мечкари неговали традицију извођења народне музике и песама. Самосвојна је њихова уметност, они нису само свирали него и на специфичан начин приказивали оно о чему су свирали и певали на отвореном, те је њихов  наступ био веома атрактиван. Зато су и музички инструменти били већи од обичних како би им звук био снажнији и продорнији.

У музеју поред првих гајди чувеног певача родопских песама Георгија Чилингирова изложен је хармонијум Најдена Герова – писца, језичара, фолклористе и јавног радника из доба националног препорода као и неки други европски „дошљаци” – жичани инструменти канон, цитра, цимбал као и далеко познатије виолине.

Још у доба османске владавине почела се формирати нова градска заједница која је била носилац другачије културе и која је имала другачији музички, па и сваки други укус – наставља своју причу др Биљана Попова. – Наша земља се отворила према Европи – многи трговци и занатлије све чешће путују у европске земље, они тамо купују музичке инструменте и овде отварају музичке радње. Европска музика са своје стране постаје популарна у Бугарској захваљујући повратницима из иностранства и верским мисијама протестаната који доносе своје хармонијуме. После Ослобођења у земљу се враћају и професионални музичари, а са њима долазе и први мајстори који израђују класичне музичке инструменте.

На сцени се појављују бугарски солисти који су образовање стекли на конзерваторијумима у иностранству, а који су били жељени гости у најреномиранијим концертним дворанама у свету. Изложба упознаје посетиоце са троје Бугара: Сашом Поповим – талентованим виолинистом и диригентом, оснивачем Царског симфонијског оркестра, претходника Софијске филхармоније; Васком Абаџијевим – чудом од детета које свира на виолини, проглашеним „Паганинијем 20. века”; Недом Фтичевом – концертирајућом виолинисткињом, а касније професорицом у Софијској девојачкој гимназији.

Концерти  у нас нису држани само у салама него и на  кућним баловима – додаје др Биљана Попова. – На њима су свирали како неки од гостију ових свечаности тако и оркестри класичне музике који су изводили стриктно припремљени програм. На почетку је извођена полоњеза, онда је следео валцер, а на крају је свирано бугарско коло. Европски класични инструменти су постепено ушли у музички живот Бугарске, неко време су они и традиционални бугарски инструменти коегзистирали у оквиру једног концерта. Било је оркестара у којима се свирало на ћеманету и виолини као и на неким другим сличним инструментима.

Реконструкција две свадбе – једне родопске и једне градске, са карактеристичним за њих инструментима – каба гајдама и цитром, показује контраст између домаћих традиција и надолазеће европске културе.

Фотографије: ethnograph.info и БТА