Сваке године око Јовандана, који се по старом календару обележава 20. јануара, у многим селима Софијског, Русенског и Ловешког краја изводи се старински народни обичај Џамала.  То је мушки празник који је део зимских игара под маскама у Бугарској. Према неким предањима традиција је настала у доба османске владавине.Житељи села Волујак код Софије причају како је некада давно њихов крај задесила велика суша која је потрајала годинама. Народ је осиромашио и пао у очај. Једног дана су међутим сељаци угледали неку непознату звер како долази са оближње планине Љуљин. Они су кренули њеним стопама и тако стигли на сеоски трг. Тамо је животиња почела да скакуће и игра, а око ње су заиграли и људи. Игра је прерасла у свеопшту радост, а радост пак је протерала муку из села и тако је та година била веома плодна. У част тој непознатој звери и данас житељи Волујака праве кукера који се зове Џамала, а џамалари иду од куће до куће и играју за здравље, благостање и истеривање злих духова.

У другим местима исти се обичај зове Камила зато што се верује да је камила животиња која је дошла из далеке државе Арабастан да играза берићет, богатство и рађање више деце. У групи џамалара су још и баба, деда, лекар, Циганка, писар, свештеник, музичари, свако од којих има своју улогу и реплике. Сви скупа изводе нешто налик на забавну позоришну представу која весели публику, а домаћини верују да ће се све добре жеље  играча обистинити у новој години.

До 60. година прошлог века ритуал је тонуо у заборав, али га је група уметничких аматера обновила и тиме побудила интересовање за њега. Тако је празник очуван и сада се обележава у његовој изворној верзији.

И ове године велика група мушкараца ће у рано јутро 19. јануара кренути у обилазак кућа у селу Доњи Богров у Софијском крају. Предводиће је Иван Радојков Иванов, који је међу најстаријим учесницима ритуала и сећа се како је он 1968 г. обновљену његовом родном селу.

У нашој читаоници (Дому културе) у Доњем Богрову држимо до обичаја и традиције које су нам пренели наши преци. Џамали смо удахнули нов живот 1968.г., а ја сам у првом обновљеном празнику учествовао као кукер. Касније сам играо и девера,и водича камиле. Ова последња улога је можда најтежа између свих осталих. Када кренемо у обилазак кућа, на челу поворке иду млада и младожења, кум и кума. Следе свештеник и клисар, лекар, берберин, камилар, мечкар и медвед.

Обичај смо научили од деда Ангела из нашег села. Најпре у кућу улазе дечаци које зовемо џамале. О њихову одећу су окачена звона налик на она која носе кукери. Звекећу како би  протерали зле духове. Затим преко кућног прага кроче невеста и младожења и љубе руку домаћину који их дочекује. Овај се ритуал изводи за здравље. Пошто обиђемо све куће окупљамо се на крају села и глумимо велику породицу. Најпре је венчање, онда разламамо погачу изнад глава брачног пара по старом бугарском свадбеном обичају. Хлеб се дели свим присутнима. Онда палимо велику ватру и прескачемо је. Верује се да тај обичај протерује зле силе из села. Овим ритуалом смо учествовали на фестивалу кукера у Пернику 1978. г. и однели прву награду. Само смо сада променили датум, али је ипак то само дан раније од Јовандана по старом календару.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: elinpelin.org и БГНЕС