Стогодишњица рођења Дафа Трендафилова / 17.01.1919 - 4.12.2010/ је један од повода да изразимо своју захвалност за светли траг који је он оставио. Његова музика одмах осваја душу и одводи нас у прелепу планину Родопи. Мелодије и кола Дафа Трендафилова су прави обрасци самосвојног гајдашког стила. Дафо Трендафилов је признат за доајена „старе школе“ родопских каба гајди, које су карактеристичне само за овај крај Бугарске. За живота музичар је био иницијатор празника везаних за њему омиљени инструмент - гајде.
За нас је био диван човек, а за остале - човек широког кроја. Постоји једна фотографија која га најбоље приказује – на њој је он раширених руку, а у једној држи гајде. Никада није одбио молбу да засвира. Свирао је без обзира на то да ли ће га слушати 2 или 20 лица. У село Гела су неки људи долазили специјално због њега – да га чују и виде. Једном су код нас дошле 2-3 породице а кад је мој отац почео да свира, сви су стали на ноге и сузе су им кренуле низ лице – као да су слушали нашу химну. Да га виде и чују долазиле су и групе из Пампорова. Он је много волео своје гајде и са њим је обишао пола Европе. Када није био код куће, моја мајка га је замењивала у пољопривредном раду, а наравно помагали су сви присутни чланови породице. Имали смо обичај да се на празник после вечери ухватимо у коло у нашем дворишту а ако нам оно којим случајем постане тесно одлазили смо на ливаду и тамо настављали весеље. Једном су у село Гела дошле пријатељске породице. Решили смо да се попнемо на Карлак (друго име врха Орфеј који је други по величини у Родопима). „Градски људи“ су стигли до средине пута, а мој муж и тата, који је тада имао 70 година, већ су били на врху. Тамо смо на хоризонту видели две фигуре а у даљини се чуо моћан звук гајди. После ми је отац рекао: „Хтео сам да мало свирам тамо одакле сам кренуо.“ Као дете он је прво свирао на свирали, потом на малом кавалу а на крају је овце изводио на испашу, горе у планину, под звуцима гајди. Био је изванредан човек…
Превод: Албена Џерманова
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...