„Не умире све“ је наслов дела Стојана Рајнова изабраног за амблем збирне изложбе посвећене уметничком наслеђу једног од најпродуктивнијих мајстора сликане керамике. Експозиција, приређена у галерији „Васка Емануилова“ у Софији обухвата илустрације из раних стваралачких година као и керамичка дела из његовог зрелијег периода. Посебно место заузимају 23 уметничка дела из музејске збирке Националне ликовне академије као и предметни задаци његових студената од 1932. до 1961. г. По речима куратора Градске галерије ликовних уметности Софије Неде Живкове, изложба је значајнија тиме што представља Рајнова као ликовног уметника и истовремено као омиљеног предавача на Ликовној академији.

Пре но што се определи за керамику Рајнов се бави илустрацијама, цртањем, сликањем и све се то огледа у делу „Не умире све“. Оно представља стилизовани женски профил приказан у источњачком маниру. Коришћена је мозаик техника посложених разнобојних комадића керамике што је велика реткост у домаћој уметности. „Чак је и потпис Стојан Рајнов ставио усправно чиме подсећа на стил модерне. У томе се осећа утицај школовања у најзначајнијим атељеима када је у питању керамика, у неким главним градовима европских земаља“ – каже Неда Живкова.

„У периодичкој штампи 20. година прошлог века помиње се да се керамиком баве углавном жене када припремају свој мираз, а у њему присуствују и предмети од иловаче. Због тога се на керамичарство гледало као на хоби или врсту занатства. Стојан Райнов је ставио почетке керамике као уметности у Бугарској. По повратку са специјализација у иностранству он је постао предавач на Ликовној академији, а 1932. г. увео је многе нове технике, емаље , пигменте и разне друге ствари дотле непознате у Бугарској. Рајнов је иновативан не само што се тиче сижеа, него и техника. Типична у том погледу је једна његова ваза у стилу сецесије. На њој су приказани кестеново лишће, птице, а начин обликовања је не само веома модеран за оно доба, него је актуелан и сада“.

Када се Стојан Рајнов вратио са школовања у Европи, почео је детаљно да проучава бугарску керамику и успео да усклади искуства стечена у иностранству са бугарским националним стилом, а резултати су задивљујући. Стручњаци откривају и у наизглед најобичнијим сервисима за ручавање од керамике успешне експерименте глазурама и емаљем, као и печењем на различитим температурама. Тако је Рајнов постигао интересантне ефекте, суптилно преливање нијанси које можда и изгледа случајно је у ствари тражени ефекат. Неда Живкова додаје:

„Стојан Рајнов нашао се у сенци свог прослављеног брата Николаја Рајнова, који је истакнути бугарски писац и сликар. Он је био члан веома интересантног ауторског круга у којем се дружио са мајсторима речи или кичице какви су Гео Милев, Димчо Дебељанов, Николај Лилијев, Сирак Скитник и т.д. Два запажена дела Стојана Рајнова, представљена на изложби су вазе осликане одломцима књижевног дела, наиме из зборника „Богумилске легенде“ Николаја Рајнова, веома актуелног писца у 30. Годинама 20. столећа. После успостављања комунистичког режима уметнички стилови се мењају. Нестају сецесијски мотиви, мењају се ликови и сижеји. У тим годинама Стојан Рајнов се фокусирао пре свега на свој рад предавача, али није престао да експериментише и да буде иновативан у области уметничке керамике“.

Превод: Ана Андрејева