Године 313. цар Константин Велики је донео Милански едикт толеранције, којим је проглашена верска равноправност и престанак прогона хришћана који су већ могли да јавно исповедају своју веру у пределима Римског царства. Ускоро после тога је започела и изградња цркава у прослави хришћанског Бога, али ниједна од њих није достигла сјај и лепоту епископске цркве у Филипополису.
Недалеко од католичке цркве Светог Лудвига и централног трга Пловдива (древног Филипополиса) налазе се остаци највеће ранохришћанске базилике на нашем поднебљу. Њене су рушевине пронађене случајно током 80. година прошлог века, приликом изградње булевара који је требало да пресеца подручје на којем се налази храм. После открића рута је промењена, али је објекат остао неистражен све до 2014. године када је фондација „Америка за Бугарску“ одлучила да финансира потпуно разоткривање базилике.
„Епископска базилика је грађена средином IV века и то је један од првих и највећих хришћанских храмова у овом делу Европе, – прича архитект Николај Трајков. – Сигурни смо да је епископска, јер смо пронашли даровни натпис епископа за израду дела мозаика у њој. Базилика је тробродна – са јужним, централним (наосом) и северним бродом, дужине од 100 метара и ширине од око 40 метара, заједно са атријумом (централним двориштем). Јединствена је по томе што има два слоја мозаика укупне површине од 2.000 квадратних метара, сложених један изнад другог, вероватно с размаком од 50 година“, додаје архитект Трајков.
Мозаици су рађени претежно под утицајем тада актуелних уметничких токова у оближњем Константинопољу и источним деловима Римског царства, али поседују и свој стил. Најраспрострањенија техника која доминира у базилици јесте opus tessellatum – у којој се мали разнобојни каменчићи у облику коцкица ређају преко влажне подлоге од малтера. Први мозаички слој рађен је од четири боје – беле, црне, окер и црвене.
Композицију чине геометријски облици и крстови. Други слој говори језиком симбола. На пример, на десетине врста птица које су оличење Еденског врта, бесмрћа душе и загробног живота.
Једна од најзначајнијих композиција налази се испред централног улаза базилике и представља дивног пауна са раширеним репом и медаљоне птица око њега.
Поред мозаика – најбогатијих и најбројнијих на нашим просторима, пронађени су и изванредно добро израђени архитектонски елементи – колоне, капители, чесма у дворишту базилике.
„Пронашли смо и два натписа, – наставља архитект. – Једна стела садржи имена људи који су учествовали у управљању градом. А тзв. „Дионисијева стела“ једна је од најзначајнијих и добро очуваних из тог доба у рејону Пловдива. Дуга је 2,20 метара а широка преко 1 метра. Њен натпис израз је захвалности 45 грађана Филипополиса, припадника Дионисијског култа, Цару који их је спасио напада Гота на град.“
Крајем VI и почетком VII века базилика је доживела пад. Град је по свему судећи погођен земљотресом, што је оштетило први слој мозаика, а нападан је и од освајача.
„Пронашли смо и фрагмент средњовековне фреске те стога претпостављамо да је у Средњем веку на месту базилике постојала мала црква, – прича даље архитект Николај Трајков. – Нажалост, то је и једино сведочанство о том храму. Иначе, овде је пронађена и некропола, где је у истом историјском периоду сахрањено више од 200 хришћана.“
Последња сведочанства о храму датирају из XIV века, пре него што је он коначно пао у заборав.
Епископска базилика Филипополиса ће бити званично отворена за посетиоце у октобру. Она ће постати велико културно средиште где ће рестаурирани мозаици бити размештени у два нивоа.
Поставку ће чинити 26 тематских зона које ће причати виртуелно о историји храма. „На тај начин када стојите на одређеном месту у савременој згради, бићете у стању да видите како је изгледала базилика у античко доба“, закључује архитект.
Превод: Александра Ливен
Фотографиje: plovdivmosaics.orgУметничка галерија усред шуме – тако пролазници описују чесму са сјеницом крај пута у близини родопског села Конче код Момчилграда. Њену изградњу је 1985. године започео отац Јусеина Јусуфа, а након што је, само годину дана касније, умро, пројекат је..
У амбасади Бугарске у Лондону проф. Бетани Хјуз представила је одломке из своје нове серије „Блага Бугарске” коју емитује Би-Би-Си. Проф. Бетани Хјуз ауторка је две епизоде „Блага Бугарске” из документарног серијала „Трагање за благом” који се..
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља Анрија Кулева и документарни филм „Жеља Гери“ у режији Тонислава Христова. Анимација је освојила и..
Уметничка галерија усред шуме – тако пролазници описују чесму са сјеницом крај пута у близини родопског села Конче код Момчилграда. Њену изградњу је..
У амбасади Бугарске у Лондону проф. Бетани Хјуз представила је одломке из своје нове серије „Блага Бугарске” коју емитује Би-Би-Си. Проф. Бетани Хјуз..