На улазима неких од нацистичких концентрационих логора есесовци су цинично исписали реченицу: „Arbeit macht frei“ – „Рад ослобађа“. Без ироније, већ са сузама веома горког реализма, у Другом светском рату у Бугарској је спашено много Јевреја и то управо путем њихове мобилизације у састав радних војних јединица. Овој теми је била посвећена и научна панел дискусија коју је организовао Институт за историјска истраживања Бугарске академије наука. Због постављених нових споменика у Бугарској који су посвећени Јеврејима из радних група – жртвама Холокауста – 1941-1944., тема је формулирана као дискусија: „Принудни рад за Јевреје у Другом светском рату – спасоносни план или репресивна мера“.

Заменик министра образовања Петар Николов је отворио форум речима да је до спасења бугарских Јевреја дошло не неким епским подухватима, већ захваљујући напорима много Бугара.

„Бугари су знали одлично шта је то људскост, шта је то однос према човеку поред тебе, према сабрату, – подвукао је он. – Било шта било у моди, било која идеологија доминирала, када се ради о људским судбинама, Бугарин је наклон једноставно да буде хуман, да остане човекољубив, да остане разуман. Управо могућност да размишља трезно је и права врлина Бугара. Било шта говорили у великој политици на светској сцени у оним годинама, управо здрави разум који су Бугари сачували, спасио је и бугарске Јевреје.“

Главни извештај на форуму прочитао је проф. пуковник Димитар Недјалков са Војне академије „Г. С. Раковски“. Он је овом приликом представио досада необјављене документе из Војног архива. Сходно њима принудни рад за Јевреје је био утврђен у потпуности сходно Закону о војним снагама из 1940. којим су одређени услови живота и рада свих мобилисаних у систем принудног рада и војску. 1944. године укупни број припадника тзв. „радних војних јединица“ је износио 90.000 особа, а нешто више од 12.000, односно 15% њих било је јеврејског порекла. Не ниподаштавајући поједине манифестације антисемитизма од стране неких припадника система, коначни резултат је да је на хиљаде бугарских Јевреја преживело, а касније својим поступањима и огромном љубављу према бугарској држави и нацији, изразило своју захвалност.

„Принудни рад је био инструмент спасавања бугарских Јевреја, – прецизира проф. пуковник Димитар Недјалков. – Реч је о систематском покушају. Он није резултат рада само одређеног круга људи. Треба да започнемо од цара Бориса III као врховног главнокомандујућег, онда да споменемо команданта војске, начелника радних војних јединица, те све остале припаднике командног састава, све до последњег регрутованог радника. Основни део бугарских Јевреја прошао је кроз касарне у саставу радних трупа. И то није рађено само за бугарске држављане јеврејског порекла. До 1945. године у њима је радило скоро пола милиона бугарских грађана. У ствари, принудни рад је својеврсно регрутовање. Али ме изненадила чињеница да сам у војном архиву наишао на документе од великог значаја, којих се нико досад није дотакнуо.

Чак и из површног читања тих сведочанстава постаје јасно да је главни задатак командног састава радних трупа био да учини све како би очувао живот тих људи. Већ почетком 1941. године је било прописано да они уживају једнака права и обавезе као и сви остали. И поред усвојеног Закона о заштити нације, вољом бугарских високих официра и лично цара, није био измењен Закон о војним снагама те је све што се односило на рад бугарских грађана у војсци (свакако да су међу њима и они јеврејског порекла), било подређено управо њему.

Спасавање бугарских Јевреја јединствено је по свом карактеру. Нема друге државе која би на тај начин спасила толико људи од, подвлачим, увезених споља репресалија. Бугарска војска је основни инструмент и то није случајно“ – подвукао је проф. пуковник Димитар Недјалков.

Из организације Јевреја у Бугарској „Шалом“ су изнели свој приговор на тумачење чињеница и докумената које научници цитирају. За БНР Алек Оскар – председник организације „Шалом“ је прецизирао да припремају декларацију коју ће упутити председнику Бугарске академије наука и у којој ће је позвати да се категорично разграничи ставова представљених на панел дискусији, јер је то, по њима, изопачење истине.

Превод: Александра Ливен

Фотографије су обезбедили Државна агенција „Архиви“ и Иво Иванов