2. августа 1903. године избија Илиндански устанак, сматран врхунцем национално-ослободилачког покрета Бугара у Македонији и Једрену. Он је резултат непомирљивости бугарског народа према одлукама Берлинског конгреса из 1878. г, када Велике силе одређују да две области остану ван предела ослобођене Бугарске након пет векова османске владавине.

У земљама осталим под владавином султана изграђена је густа мрежа револуционарних комитета, а неколико година касније стављен је почетак и четничког покрета који је допринео припреми побуне.

У јануару 1903. г. на Солунском конгресу Унутрашње македонско-једренске револуционарне организације (ВМОРО) донета је одлука о подизању устанка, који избија у Битољском револуционарном округу у Македонији на црквени празник Светог Илије – 2. августа по старом календару, одакле долази и његово име. На Преображење Господње – 19. августа по старом календару, устанак избија и у Једрену. Устаници су успели да ослободе много насеља на подручју планине Странџа, као и приморске градове Царево и Ахтопол.

Устанак је угушен. Жестока је била одмазда турске војске и башибозука (нерегуларних јединица). Спаљено је  201 село, порушено је више од 12.400 кућа, убијено је око 4.700 хришћана, без домова је остало преко 70.800 људи, а око 30.000 приморано је да емигрира и потражи спас у Бугарској.