Криза изазвана новим коронавирусом погодила је привреду, образовање, културу. Због заштитних мера драстично је смањена и жива комуникација међу људима… Не може се тачно рећи која је сфера живота и група људи најпогођенија, међутим нема сумње да је ова криза додатно погодила бескућнике. Њихова се судбина посебно у условима пандемије тешко може описати.

У зимским месецима у подунавском граду Русеу о бескућницима брине  претежно Црвени крст Бугарске. Више од 10 година у граду ради кухиња за бескућнике код Црвеног крста. Људима који су остали без крова над главом пружала се и могућност за туширање које је за њих луксуз који зими замењује воде Дунава.

Али с обзиром да је ове године све другачије, бескућници немају нити топлу храну, нити бесплатно туширање. Такве су заштитне мере – они не смеју јести заједно, на једном месту се не сме окупљати више људи и треба држати дистанцу. Уместо топле хране бескућници добијају недељни пакет помоћи који укључује конзерве готове хране - пасуљ са кобасицом, кувано месо, паштету, рибу, једну супу и 2 сендвича. У пакету су и дезинфектант за руке и заштитна маска. Прошле године се Црвеном крсту  у Русеу за помоћ обратило 48 особа, а сада их је више.

Здравко је бескућник, вид му је оштећен, још увек чека пензију: "Зна ме цео град – као рибара и грађевинара, 15 година сам радио у Русији и тако су ми дали надимак Здравко Рус", каже он.

И његова прича је тужна. Без крова над главом остао је после развода брака. Бар једно 10 година дели судбину бескућника. Лети су његов дом клупе, а сада живи у једном подруму у који се бесправно уселио.

"Имам познанике, кад одем у центар града, увек ми неко да по коју стотинку. Могу и да просјачим, није срамота – не крадем, не варам, не лажем. Неки људи дају, док други не дају…“, прича о својим невољама Здравко.

И Васил је већ дуго година бескућник. На улици је остао услед породичних проблема. Цео живот радио је у Буграским државним железницама /БДЖ/.

"Отпустили су ме као технолошки вишак. Имам 60 година – ко ће мене држати на послу, ко ће ме запослити? Ма где потражио посао, кад чују које сам годиште – иста прича: „Назваћемо те“ и ништа".

Панајот је захвалан што добија храну и каже: „Важно је што неко мисли и на људе попут нас”. Разболео се и остао је без куће.

"Имам једног друга који каже да у животу нисам радио једино као поп и казанџија. Много тога умем и знам, радио сам свашта – главна професија ми је мајстор-пекар".

Бескућницима помажу волонтери Црвеног крста. Организује их Антоанета Јабанозова која каже:

"Ти људи не воле да се држе правила и то је нормално, ми их разумемо, прихватамо то и не оптужујемо их, већ напротив  - поштујемо њихову жељу да тако живе. Трудимо се да им на неки начин помогнемо. Чињеница је да им је помоћ потребна, мада неки то не признају. Имамо доста нових људи – данассу дошле 3 особе, јуче такође 3  - укупно 6 нових у два дана".

Ове године је све другачије. Ресторани чије је особље показивало саосећајност и успевало да издвоји кришку хлеба и јањију за 1-2 бескућника су затворени. Већина нас ради од куће, али многи су и даље на улици – као Здравко, Васил и Панајот. Немојмо и нашу саосећајност затварати у кућу.

Превела: Албена Џерманова
Фотографије: архива, Црвени крст Бугарске - Русе, Антоанета Јабанозова