Тамо где се састају Странџа планина и море, у загрљају храстове шуме, крије се једно од највећих трачких светилишта Бегликташ. Удаљено је свега 4 километра јужно од града Приморско и око 40 километара од Бургаса, а налази се на највишем делу рта Маслен нос, на подручју ловачког газдинства Аркутино. Назив светилишта потиче од турских речи „беглик“ што значи порез у натури и „таш“ – камен, јер су у доба Османског ропства управо на овом месту Турци прикупљали порез на стоку од бугарског становништва. Бегликташ је директно везан за култ бога Сунца, због тога смо одлучили да заједно обиђемо то место.
Пре око 70 милиона година ово је подручје било дно мора. Планински масив који се налазио недалеко од савременог Бургаса крио је у свом срцу вулкан који је избио, а избачени комади лаве приликом хлађења формирали су нове масиве. Тако су током година, као резултат ветрења и под утицајем сунца, настали ти чудни природни облици. Због сијенитног састава стене и енергетског окружења, место је у древности коришћено за извођење различитих ритуала. Они су били везани за плодност, равнодневицу и промену сезона. Сматра се да се тамо налазило главно светилиште трачког племена Скирмијани који су познати као најдревнији металурзи на подручју Древне Трачке државе.
„Први подаци о месту потичу из XIV века пре наше ере, – прича Борислава Кирова, кустос Историјског музеја у граду Приморско. – После Ослобођења Бугарске 1878. године светилиште је постало познато захваљујући чешком истраживачу Карелу Шкорпилу који је заједно са браћом Херманом и Владиславом утемељио бугарску археологију. Они су у процесу истраживања обале реке Ропотамо приметили једну од камених громада које формирају светилиште у облику изврнутог срца. И назвали је „Апостол таш“. Испоставило се да је то један од највећих мегалита на Балканском полуострву, где су се Трачани клањали богу Сунца. На дан летњег солстиција, када излази Сунце, његов диск завирује кроз рупу мегалита. Управо у том тренутку Трачани су изводили своје ритуале везане за богињу Мајку и бог Сунце. Сматра се да су тамо посвећени прелазили из земаљског у подземни свет.“
Савремена истраживања стеновитог комплекса су започела 1972-1973. г. у склопу археолошке експедиције „Аполонија – Странџа“ којом је руководио проф. Александар Фол, али тек 2002. г. светилиште је постало популарно у јавности. Тада је археолог Цоња Дражева са Историјског музеја у Бургасу заједно са својом екипом вратила пале мегалите на њихова наводна места. Израђен је општи план светилишта и размештених у њему објеката са њиховом наменом. Међу њима су жртвеник, трон, свети плац, камени култни пилир који се зове менхир са стопалом бога Сунца, удубљења у великој стени, пројекција звезданог јата Плејаде и брачни лежај:
„Сам брачни лежај скривен је од људских погледа. Непосредно испред њега налазе се две есхаре, где су приношени дарови, – наставља своју причу Борислава Кирова.– То су била семена, траве, ораси и цвеће у глиненој посуди коју су разбијали на самом место као део ритуала. На светом плацу, избразданом великим бројем каналића, Трачани су мешали четири свете течности – воду, вино, млеко и зејтин. Вода је била симбол водених стихија, млеко – ваздуха, уље – ватре, а вино – земље. Они су преко каналића доспевали у велику посуду где су већ у потпуности измешане стварале Космос.“
На дан летњег солстиција жрец је улазио у свету пећину – Утробу која се налазила иза Апостол таша. Заједно са првим сунчевим зрацима, он се појављивао у центру мегалита.
Тај је ритуал симболизовао рађење Хероса из Утробе. Време за извођење ритуала одређивано је према сунчаном часовнику, где је некада било 16 плоча. Место је било веома важно, јер је управо тамо оракул прорицао будућност.
Племе је бирало своје „просвећене“ чланове у тзв. лавиринту, у североисточном делу светилишта:
„Неколико пута годишње тамо су одводили дечаке са 14 -16 година који су повезаних очију пролазили кроз различита искушења, – наставља Борислава Кирова. – Једна од њих оживљава легенду о Орфеју који је сишао у Хадово подземље да тражи своју вољену Еуридику. Било је важно такође како ће дечаци проћи кроз дуги десет метара јаз у стени и тд.“
Светилиште је опстало до V века нове ере када је ово подручје ушло у састав Римског царства. Уласком хришћанства у IX веку, у малом заливу је саграђена црква Свете Параскеве чији се остаци и данас могу видети недалеко од светилишта.
Превод: Александра Ливен
Фотографиjе: museumprimorsko.bg, bg.wikipedia.org и архива
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..