Рајна Константинова је међу личностима које су целу своју каријеру посветили Радију. Последњих година била је председник Друштвеног савета БНР, а пре тога је била директор Департмана за радио Европске радиодифузне уније, са седиштем у Женеви, Швајцарска. Међутим, преко две деценије свог професионалног живота она је посветила Радио Бугарској.

Своју професионалну каријеру на БНР почела је као сарадник.

„Дошла сам у уредништво програма на енглеском језику Радио Бугарске 1973. г. као књижевни сарадник 8. степена, имала сам 24 г. – сећа се гђа Константинова. – Задатак ми је био да одговарам писмима слушалаца којих је тада било пуно – из Енглеске, САД, Западне Европе, Аустралије. Било је узбудљиво – улазиш у сасвим нови свет и бавиш се новинарством које је намењено страном аудиторијуму – заиста је то јединствена ствар којој те нико не може научити. Када сада бацим поглед назад у време, могу рећи да је то био најбољи период у мојој професионалној младости. Радила сам са младим људима који су били ерудити, весели, али и помало скептични према неким стварима, што је у ствари типично за интелигентне људе. Били смо саосећајни једни према другима, хтели смо да глас Радио Бугарске буде чист, искрен и наравно компетентан.

Од књижевног сарадника постала сам уредник.

Било је лепо то што смо имали слободу да стварамо своје емисије на страним језицима. Свака редакција на страном језику је имала своје емисије односно рубрике и све су оне биле различите. Наравно, било је и заједничких ствари. Имали смо велики број слушалаца који су постајали и пријатељи наше земље, иако често пута нису знали где се тачно она налази. Али ми смо некако успевали да издвојимо и пренесемо информације о типичним, лепим стварима  везаним за Бугарску које су их натерале да отворе мапе (тада није било интернета) и да виде где се она налази, да напишу писмо, да постану пријатељи Бугарске.

Тада су у 7-8 земаља постојали клубови пријатеља Радио Бугарске.

Атмосфера је била предивна, а најбитније је то да смо тамо учили да будемо непристрасни новинари. Били смо поносни што се бавимо новинарством на страном језику, били смопо страни цензуре која је тада неминовно постојала. Успевали смо да останемо непримећени. Било је лепо и узбудљиво време проведено са људима захваљујући којима је твој рад смислен. Срећна сам што сам имала прилику да радим са личностима попут нашег заменика главног уредника Тамаре Герове, супруге познатог песника Александра Герова, која је бдела над нама и радовала нам се, јер смо били пуни ентузијазма и веома различити имајући у виду формално државно новинарство тада.“

Током година гђа Константинова је радила на различитим положајима на БНР – била је руководилац уредништва на енглеском језику, а 90. година минулог века, у најбурнијем периоду наше нове историје, била је програмски директор, заменик генералног директора БНР, директор Радио Бугарске.

„Након демократских промена од 1989. г. дошло је револуционарно време – прича она. – Одједном смо осетили да је то оно што смо одувек хтели да направимо.

У земљи се све мењало, било је потребно да неке ствари први пут радимо, морали смо да поново учимо. 

А када су дошли млади људи који су желели да раде управо то – да науче и да после друге уче, било је просто невероватно … то могу да схвате само они који су све то доживели. Да, можда је у питању носталгија, али свакако је то лепа успомена.

Хтела бих да, без обзира на глобалне промене у комуникацијама, Радио Бугарска сачува осећај емпатије са својим слушаоцима.

Јер радио је глас, контакт се остварује путем гласа, а иза тог гласа стоји човек и управо то ствара осећај емпатије. Оно што ми сада недостаје на Радио Бугарској је пре свега одсуство таласних дужина, а затим и то што није успела дигитализација средњих и кратких таласних дужна и Радио Бугарска није остао радио, већ само једна од бројних платформи.

Мислим да, ако дође до евентуалних промена и у случају могућности, он мора да се врати свом оригиналном садржају.

Морате да се максимално приближите оригиналу Радија, а он је – могућност да људи бирају – да бирају шта ће слушати, када ће га слушати, да постоји избор доброг садржаја. Данас има више извора информација, међутим, колико је извора информација о Бугарској – онаквој каква она јесте – са добрим и лошим странама, проблемима, успесима и неуспесима.

У Бугарској живе људи који заслужују да буду оцењени како треба.

Ко би други ако не Радио Бугарска учинио то – на најприступачнијем језику људима у свету. То се постиже не толико финансијским средствима, колико људима који желе да стварају квалитетан и добар радио и програме, који су на крају крајева људски и емотивни. И када сам била директор Радио Бугарске, увек сам на томе инсистирала.

Нека људи осете дух ове земље. Желим вам успех у ова тешка времена!“

Превод: Албена Џерманова